Зато што се овде не смије ништа казати против попова, а камоли против Патријарха, па макар сви били папини агенти и језуитски ђаци.

Само бриши модераторе, знам да хоћеш...кад нас екуменисти зајашу биће касно да се предомишљамо.

Поздрављам те ко си да си
и све моје драге дискутанте ако икад приме овај поздрав.

Ja Sam pitao I da li je patrijah ekumenista I ti me izbrisa, zašto? Ne psujem I ne vredjam a tek po postVljanju mog pitanja nadjoh govor patrijaha u kom on rece da je ekumenista I da se zalaze za zblizavanje svih hrišćanskih crkava. Pa dobro ako je to izgleda javna Informacija zašto Sam ja brisan ako istu tražim? Kome ovde savest nije cista?

...hmmmm?

Smatram da ove „diskusije” obavljaju svoju ulogu odlično. Radije bi postavio pitanje koliko je sama tema „Pravoslavlje” zaista, istinski, diskutabilna?

Ove diskusije su manje-vise razmjena informacija i pitanja, tako da je normalno da dobijemo reakcije i mišljenja.

„Da li vjencani kum mora biti krsten?”

„Koliko da postim?”

„Pogledajte ovaj video`”

I tako dalje...

Takođe mislim da, sa obzirom da niko od nas nije (pusta vecina bar) ekspert za Pravoslavna pitanja, ali, zato smo ovdje ne bi li naucili šta ili pomogli nekome koliko je to moguće, te smatram da bilo kakvo ocekivanje da ove „diskusije” postanu istinske „diskusije” bi bila ništa nego smjesa naduvenosti i neispravnosti.

Takođe, mislim da bi se, iskljucivo, trebali brisati komentari onih koji nazivaju druge „diskutante” pogrdnim imenima, i od onih koji optuzuju druge „diskutante” da jedu krmetinu za vrijeme posta itd. Ipak ovo nije srednji vijek.

Ako neko ima pomalo kritikovajuci komentar u vezi Patrijarha ili nekog od vladika, ne znam zašto bi to bilo van granica „diskusije”. Mi Pravoslavni ipak vjerujemo Trojicnog Boga a ne u Vladike i Patrijarhe koji su ipak samo ljudi i samim time svakako ne savrseni. Ipak, mislim da koristenje ruznih imena nikad nije uredu.

Mada mi nije bas najjasnije zašto bi se brisali komentari koji kritikuju pa čak i samog Patrijarha (sve u granicama uctivosti naravno). Kada je to bila utvrdjena apsolutna istina o nepogresivosti jednom od vladika recimo? Stoga, mišljenje jednog pojedinca ne bi smjelo da se brise od strane moderatora recimo. Svakako, tu su ostali „diskutanti” da strpljenjem i zdravim razumom stvore razgovjetniju sliku o datoj temi.

Ipak, ove forum jeste nešto pozitivno zar ne.

Svako dobro.

Темељи и стубови пијадестала на коме су насађене те похвале, армирани су и забетонирани последњом изјавом патријарха Иринеја, коју је пренео Танјуг, као и многи други писани медији, од 30. септембра ове године. Назив интервјуа је: „Патријарх: Да устоличење прође у миру”. Ове лепе жеље у вези са потпуно исполитизованим духовним дешавањем, какво је устоличење православног патријарха, засениле су дубоко потресно, поражавајуће декларисање српског Патријарха као „екуменисте и пацифисте!” Истини за вољу, у самом тексту су те речи новинарски вешто запаковане, као навођење аутора интервјуа, а не самог Патријарха, дословце: „Патријарх српски за себе каже да је екумениста и пацифиста”, али то ни мало не баца сенку на такво његово самодекларисање. Пре свега зато што Патријарх нигде то није демантовао, напротив, од његовог усрдног дозивања римског папе, па до његове „отворености за дијалог” о коме брујаше цела Аустрија, он је недвосмислено себе потврђивао као екуменисту! Овакав један испад у медијима је био сасвим природан ток одвијања „помиритељског” прегалаштва нашег Патријарха. Да ли таква проповед мира, на уштрб основних постулата православног црквословља – еклисиологије, која апсолутизује једност и јединственост Цркве, као живог организма, чак - Тела Самога Христа, у коме је она возглављена – рекапитулирана (Еф. 5,13) може донети икакву корист, пре свега нама који смо у Цркви, а камоли онима ван ње? Одговор је пророчки једноставан и апостолски недвосмислен: не може! Порицање једности Цркве је основна поставка женевског екуменизма, са којим се неславно поистовећује наш Патријарх; оно представља онтолошко порицање Самога Христа, једног и јединственог „Јединородног од Оца рођеног”. Спасавати друге тиме што ћемо грану спасења на којој се и сами налазимо сећи, управо одрицањем ма и најмање богочовечанске истине о Цркви, спасењу, Богу, души и свему видљивом и невидљивом, откривењски уризниченом у Цркви Христовој, јесте човекоугодничко и ђавоље извртање апостолске и јеванђелске свеистине, која је темељ и есенција хришћанске етике и спасења у Христу, а она гласи: „Већма се треба Богу покоравати него ли људима” (Дел.ап.5,29). Зато нас Јустинова богомудрост учи: „Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овог света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу.” А шта је светскије и неправославније од безбожног екуменизма, који проповеда црквени плурализам? Зато се с правом питамо да ли се то благодатно и апостолско управљање Црквом нашег Патријарха, полако претвара у треће искушење у коме уместо Спаситељевих речи „иди од мене сотоно” (Мт. 4,10), ми слушамо молитве Његове Светости да папа римски, та икона антихриста, дође и зађе у освештани тор Христових - светосавских оваца? Не показује ли нам јаловост досадашњег „дијалога љубави” и „отворености за дијалог” наших архијереја и нашег Патријарха да су ти методи управо небогочовечански? Када би у себи имали макар зрно горушучно од јеванђелске свеистине Христа Бога, оно би засигурно имало плода, чак и на духовно окамењеном тлу Запада. Али не, сама клица и зачетак дијалога нељубави (какав је овај актуелни женевског типа), упражњаван од стране наших многоучених епископа, то семе раздора унутар наше Цркве у којој оно рађа и разраста трње раскола, остаје потпуно бесплодно и јалово, и оно што то семе произраста носи проклетство оне бесплодне смокве, изговорено истиновесним, богочовечанским устима: „Да никад на теби не буде рода до века” (Мт.21,19).

Ипак, рогови ове свејеретичке звери исувише боду сваку православну душу која се Бога боји, тако да је заблуда екуменизма за овај прост народ врло очигледна, њу не може прикрити ни сладуњава реторика западнољубећих нам архијереја, скупа са Патријархом. Вера као хоровођа у хору врлина није ствар етике, већ онтологије. Без исповедања праве апостолске и светоотачке вере нема праве молитве, нема апостолског прејемства, нема Свете Литургије, нема Цркве. Кроз њу еванђелски откривена Истина – Христос, улази у нас и охристовљује нас, спасава нас. Она је услов крштења, она је печат миропомазања, она је залог евхаристије, речју - она је једини приступ пуноти божанских дарова, богочовечански и светодуховски продужаваним и дарованим у Цркви. Свако ко у тор Цркве не улази на врата праве вере, вук је и разбојник, а никада пастир. Јер, уколико неко нема ту и такву тврду веру пророка, апостола и мученика – он је ван Цркве, он је себе одсекао од Цркве, одвојио од Христа. Ту провалијску, бездну одвојеност не могу да надоместе никакви црквени чинови и власти, ни жезал ни митра. Док се год тако одвојен од спасења, у расколу са Црквом и Христом, човек не покаје и исправи тамо где је посрнуо и пао, нема му спасења!

Зато треба непоколебиво, без намигивања овосветским интересима и циљевима, који се не завршавају у вечном Христовом Царству, чувати чисту и непомућену Православну веру. Основ и темељ те и такве вере је Истина оличносњена у оваплоћеном Христу, Богочовеку. Та истина је уједно залог сваке праве љубави и мира, без ње и екуменизам и пацифизам остају само фалсификати хришћанства и демонска исчадија европског триклетог хуманизма! А свако ко себе не поистовети, не испуни том Истином, еванђелском, Богочовечанском, којој је име Христос, остаће далеко од сваког мира и биће само привиђење збрисано руком времена и историје, на месту којег ће остати само црна рупа у историји наше Цркве и нашег народа!

--Borba za Veru--

Zanimljiv tekst nema šta.