Али какав хладан туш на крају Сабора - патријарх се пробудио, глобалисти се међусобно значајно погледали, и... и нови чланови Синода су Амфилохије и два Хризостома. И све је настављено по старом. Нема везе што су православни већина у Сабору, битно је ко има већи утицај у Синоду. Сабор је слуга, Синод је господар.

Синод као институција уопште се не помиње у светим канонима Православне Цркве, а сва власт у Цркви је у рукама Синода.

Ако је негде Сабор био жив и активан, онда је то било у Руској Заграничној Цркви. На сваком Сабору је непрекидно потврђивано да неће бити уједињења са Руском патријаршијом све док РПЦ не иступи из „Светског савеза цркава”. А онда је активиран стручњак за деловање помоћу Синода - владика Марко из Немачке, пријатељ владике Иринеја Буловића. За десет година владика Марко је обавио читаву процедуру у оквиру Синода, тако да су на крају два Синода (РПЦ и РЗЦ) без икаквих Сабора озваничили уједињење. И где су сада сви они силни Сабори РЗЦ? Где су њихови услови? Нема их. Све је то био само рачун без крчмара, јер Сабор нема власт у Цркви. Власт има Синод.

Питајте раднике патријаршије кога се више плаше: Сабора или Синода? Сабора се нико не плаши, а сви се плаше Синода. Јован шумадијски је после прошлогодишњег мајског Сабора укинуо акт о промени богослужења. Али није он укинуо тај акт што се уплашио Сабора и његових одлука, него зато што је Атанасије Јевтић проценио да је то био погрешан потез. То је и објаснио када је био у Америци (овде је аудио-снимак):

Грешка Јована шумадијског је (вашег владике) само у томе што је писо папире! Да није писо папиром, наредио: читајте гласно... Жички то исто ради: ко оће чита овако, ће чита онако, може, то никаког проблема нема жички. А исто то ради! И фала Богу! Сад му ја кажем: владико, што с... повуци то! Он није тео, с... сад је обећо на Сабору да повуче. „Како?” - Напиши: људи, излетео сам се, повлачим оно, ево вам сада, остаје вам на располагању. И завршена прича!
Да су се уплашили Сабора, Таса и Јован би послушали Сабор. Међутим, они су само повукли папир, јер су проценили да то није био добар потез, и наставили су да раде супротно одлуци Сабора.

Синод је дао Амфилохију титулу архиепископа, Синод је послао Иринеја и Игњатија у Равену. Већина архијереја за ове одлуке Синода сазнаје тек када покрену то питање на Сабору. И тада, чим сазнају да је то Синод одлучио, свима се извуче тле под ногама. Ко је као Синод? Ко ће против Синода?

Сабор је институција установљена у апостолско време, потврђена светим канонима и читавом историјом Цркве. У раду Сабора учествује Дух Свети. Тако би требало да буде и тако јесте. Али кроз читаву историју Цркве се дешавало да световна власт сузбија виталне црквене институције. Не може их потпуно и заувек уништити, али их може сузбити на дуже време. Ово је тај период, то дуже време, када је Сабор као институција потпуно сузбијен, а Синод је инструмент за сузбијање Сабора. Синод је модерна справа за мучење Цркве.

Сабор није изнад епископа - каже владика Игњатије, јер Сабор није личност. Али Синод јесте личност, он је „брат у Христу”, он је изнад епископа и изнад Сабора.

Од Другог ватиканског концила Црквом влада Синод, а одлуке Синода се доносе у складу са интересима евроатлантских интеграција. На пример, 2005. године је кардинал Каспер умолио папу Рацингера да позове и делегацију нашег Синода на заседање њиховог Синода. Упућени су ђакон Златко Матић и игуман Данило Љуботина. Ево сведочанства са тог заседања:

„Поздравили смо римског епископа бираним речима и захвалили на позиву, истичући наше чврсто уверење да упознавање са проблемима западних хришћана, као и са предлозима и покушајима њихових решавања, може бити од велике помоћи свим хришћанима, јер ће процес глобализације, пре или касније, поставити исте или сличне проблеме и пред нас”.

Синод нема обавезу да било коме у нашој Цркви полаже рачуне о својим делатностима, као и о документима које потписује. Синод сазива Сабор, отказује Сабор, саставља дневни ред Сабора. Можете послати Синоду петицију од пет милиона потписа, она ће завршити у синодској фиоци, а не на Сабору.

Ко први википедији, његова википедија. А тамо пише ово: „Свети архијерејски Синод Српске православне цркве је највише тело које управља Српском православном црквом. Чини га патријарх који је истовремено и председник Синода и шест архијереја који су чланови”.

Ево доказа да је то тачно: Сабор је донео одлуку о јесењем заседању, а Синод је ту одлуку прогласио неважећом. Само је владика Никанор дошао у патријаршију у складу са одлуком Сабора. Сви остали су послушали Синод, а не Сабор. То не значи да је само владика Никанор православан, а сви остали нису, него су људи свесни да Синод има власт и над Сабором, а долазак владике Никанора је био само знак његовог протеста. Ако је неко ратовао са Синодом, онда је то био владика Артемије. И? Какви су резултати? Никакви. Меморандум је и даље на снази, викар Теодосије и даље на функцији (а функција му је подривање власти надлежног епископа по благослову Синода), само што је Зоран Грујић осуђен на 4 године робије, али то нема везе са Црквом, то је одлука државних органа, јер је скривио држави.

Синод је институција иза које стоји Европска Унија, и један човек се не може изборити против тог конгломерата. Синод је тако осмишљен да може служити својој сврси чак и поред енергичног патријарха.

Погодите ко је признао ову лажну бољшевичку „Цркву”? Сиромашни Патријарх константинопољски.

Ето, хтели смо да додамо мало светлијих тонова, али испаде још тамније. Сад ћемо то поправити. По речима Митрополита московског Филарета „духовни колегијум, који је Петар Први преузео од протестаната, Промислом Божијим и црквеним духом претворен је у Свети Синод”. Дакле, Црква је прихватила ову институцију и преобразила је у складу са својим потребама.

Ми смо у 19. веку преузели од Руске Цркве тај преображени Свети Синод, не ради узурпирања црквене власти, него аутоматски, као што су и све остале институције тада преузимане из Русије. Уосталом, кнезу Милошу сигурно није био потребан никакав Синод да би, чиниш волико, учинио оно што науми. Мада, ко зна... Кад би сада Сабор покренуо питање Карађорђевог убиства, можда би из дубина синодског архива испливао неки синодски акт по коме Синод, крајње снисходећи, одобрава кнезу Милошу да убије великог вожда, с тим што после тога има саградити Покајницу, а готовину уплатити на жиро-рачун фонда „Среброљубље”.

Добро, то је била шала, али византијским царевима заиста није био потребан Синод да би, на пример, збацили неког патријарха. Потреба за „великим братом у Христу” појавила се тек у време Петра Првог, јер је он уводио у Русију европске стандарде, а то је значило да званичну власт имају институције, а не самодршци. Зато му је и требала таква институција која ће очас посла потписати било какав акт, као што директор фирме сам себи потписује путни налог.

Код нас, као што рекосмо, Синод није имао ту улогу, ни у почетку, када је формиран, а ни у наредних стотинак година. Зато можемо слободно да коракнемо и пређемо у 1922. годину, када отац Јустин Поповић врло лепо пише о Синоду: „Ми знамо да је Св. Арх. Синод свето око Цркве, којим треба она да прати сваки религиозни покрет у Цркви и ван Цркве, да стално бди над здравом вером, да бди над потребама сваког члана Цркве, да тачно зна дијагнозу наше религиозности; ми знамо да је Св. Арх. Синод највиша инстанција за врховно верско вођство и верску просвету”.

Кад одједном:

Но шта је Свети Синод учинио да паралише, да потисне мрак који бије из горе споменуте сектантске литературе, и који помрачава православно срце народа нашег? - Ништа, ништа, ништа, јер ниједну књижицу није издао за народ, који се налази у таквом религиозном врењу, и нуждава се чисте, православне Истине као жедан воде. Св. Арх. Синод има један одговор за све потребе, он гласи: „нема новаца”...

...зар Св. Арх. Синод сме да суштину Цркве - њено апостолство - жртвује ради њеног правног положаја? Зар је Св. Арх. Синод потпуно заборавио апостолско решење тога питања...

...Има манастира који сваке године дају чист приход преко неколико стотина хиљада динара, који се уноси у Управу Фондова и тамо остаје као неискоришћен, мртав капитал, без икакве користи за живе потребе Цркве. Да ли Св. Арх. Синод мисли да кадгод васкрсне те мртваце?...

...Да ли је Св. Арх. Синод упозорио вернике наше Цркве и препоручио им да се чувају од таквих сатанских идеја? Свети Синод то није учинио, али је зато успео да се енергично заузме да заустави издавање Св. Литургије на српском језику. Да ли је тиме хтео да користи цркви и пламеној потреби наше жедне народне душе? Или је то анти-црквен и неправославан посао издати на српском језику Св. Литургију Св. Јована Златоуста?

...итд, итд. Многе критике је отац Јустин упутио Св. Арх. Синоду, неумесно их је све овде набрајати. Синод је тада још увек био мало дете, али је већ почео да испољава своје протестантско порекло. Сабор је, са друге стране, био поносан на своје апостолско порекло и доносио је одлуке по угледу на своје велике претке. На пример, петнаестак година касније (после писања горњег текста) Сабор је искључио из Цркве све православне чланове владе који су прихватили Конкордат. Пазите, овде је добро да мало успоримо читање: Архијерејски Сабор је ИСКЉУЧИО из Цркве све православне чланове владе који су учествовали у прихватању Конкордата. То је такав пример светитељске ревности за веру, да просто невероватно изгледа када кажемо да се то десило релативно недавно. Мерено историјским размерама, то се догодило практично на наше очи. Додуше, усвојено протестантско дериште у то време је већ почело да показује зубе своме очуху. Највећег кривца за прихватање Конкордата, Милана Стојадиновића, Синод је изузео из списка изопштених. Једноставно, Синод је преиначио одлуку Сабора. Како то звучи познато!

Да, то није више био онај Синод од пре десетак година - мусави деран који растерује светитеље као голубове, а на очуха још увек не сме отворено да удари. У време оно, док је мали Синод терао голубове, велики Сабор је још увек деловао импозантно. Ево како отац Јустин критикује Синод због гашења „Хришћанског Живота”, и истовремено хвали Сабор због одлука које је донео у складу са светим канонима:

Зар је збиља „Хришћански Живот” камен саблазни у Српској Цркви? Зар је збиља он опасност за Православље? Да се не би грубо огрешили о Истину, задржите се само на неким чињеницама: „Хришћански Живот” је први, ако се не варам и једини, одлучно устао против опасних неправославних новачења, која је такозвани „Свеправославни Конгрес Цариградски” (1923) хтео да наметне Православној Цркви. Није ли и наш Св. Арх. Сабор заузео такво исто држање? У питању промене календара „Хришћански Живот” је заступао канонско гледиште, на које је затим стао и Св. Арх. Сабор. Није ли „Хришћански Живот” и у питању другог свештеничког брака стајао на канонском установишту, које је затим и Св. Арх. Сабор санкционисао, разуме се, независно од „Хришћанског Живота”?

Како је то било лепо: Светитељ напише, а Сабор пропише!

Али... Ближи се Други светски рат, и нама понестаје ружичасте фарбе. Зато прекидамо са писањем, да не покваримо и ово мало светлих тонова што смо успели да исцедимо. Остале су нам само тамне боје, и њих остављамо за следећи текст, у коме на сцену ступају чврсте и монолитне структуре световне власти. Оне ће преузети бригу о сиротану, и у њиховим рукама дечак ће стасати у снажног, као од брега одваљеног делију, од кога ће они до краја века направити неуништивог универзалног војника из америчких филмова.