Митрополит Амфилохије о одбеглим монасима и монахињама:

„Чега се паметан стиди, тиме се неразуман поноси”

Једно од основних својстава истинског православног монаштва јесте „стаменост мјеста” и кроз то утврђивање у вјерности Христу и свом спасењу. Уосталом, не само монах него и дрво које се пресађује – плода не доноси. Само људи утврђени у истинској вјери и у начину живљења по вјери, могу расти и сазријевати духовно. Отуда древни обичај на Светој Гори: монах послије пострига у манастиру добија благослов да се поклони Светињама, да се попне на врх Атоса гдје је Храм Преображења, да се врати у обитељ свог покајања, и да ту остане – до смрти. На колико мјеста налазимо у древном Отечнику са изрекама египатских пустињских отаца, савјет искусних стараца монасима у искушењима да не напусте мјесто свога покајања, под разним па на први поглед и оправданим изговорима, - да остану у својој келији: сједи у келији, једи и пиј, али келију не напуштај; она ће те научити реду и поретку и привести спасењу. И данас, приликом монашења у мали ангелски образ, онај који се монаши тврдо обећава да ће уз Божију помоћ остати у својој обитељи или оној која ће му по послушању бити дата.

Природно је да се на овај или онај начин, како у породици, тако и у свакој заједници мијењају они који стоје на њеном челу: или смрћу и добровољно или одлуком вишег органа који их је поставио; по потреби службе, због немоћи или по одговорности. Такве промјене су увијек биле личног карактера и никад нису повлачиле за собом распад породице или разарање заједнице, посебно црквене, било да се ради о Цркви уопште, било епархији или монашком општежићу. Благодарећи том провјереном и устаљеном поретку опстала је и опстаје Црква Божија и њене унутарње заједнице, остварујући своју еванђелску спасоносну мисију кроз вјекове. Само они црквени посленици и учитељи који су подређивали живот Цркве или својој лажној науци и учењу или своме ревнитељству, које није „по разуму”, стварали су или своје јеретичке и шизматичке секте или своје чистуначке, моралистичке групације, везане за ревнитељство истинско или „не по разуму” појединих личности у Цркви. Тако су настајали у Цркви аријанци и несторијанци, паписти и протестанти, катари и богумили, старообрјадци и старокалендарци, павлијани и јованити (везани за Св. Златоуста или Св. Јована Кронштатског) – да поменемо само неке од расколничких група које су угрожавале Цркву и покушавале да разоре јединство и саборност Цркве у прошлим вјековима.

У нашој Помјесној Светосавској Цркви, од времена Св. Саве, првог њеног Архиепископа, до данас, нисмо имали, благодаћу Божјом, нити јеретичких струја и покрета (изузетак евентуално представља средњовјековно богумилство) нити расколничких група (сем ако не би у њих убројали већ превазиђени раскол везан за личност рашчињаваног Епископа Дионисија, својеврсни македонски раскол и још својеврснију „дедеићевску секту” у Црној Гори).

Са тог разлога је утолико тужнији и забрињавајући раскол, срећом још увијек на помолу, по први пут у историји Српске Цркве такве врсте, групе јеромонаха и монаха Рашко-призренске Епархије, који је већ назван расколом „артемијеваца” или „артемита”, везаних за личност сада умировљеног Епископа Рашко-призренског г. Артемија. Уздизањем „духовног оца” и везаности за њега, као за „једину истину” (та група чак има и свој сајт под називом „Истина је само једна – Владика Артемије”), изнад Цркве и изнад саборне Епископске службе у Цркви, Епископији), та група је кренула, као „гуске у маглу”, тобоже за том „једином истином” која је Артемије, газећи своје монашке завјете, напуштајући ћивоте Светих и своје обитељи, у којима су се доживотно завјетовали на вјерност Христу, одричући се свога призвања служења Христу Богу и роду на распетом Косову... Чинећи то из своје вјерности свом „духовном оцу” и ради његове „заштите”, да ли је могуће да та група монаха не схвата да том својом „заштитом” и „одбраном” сурвавају у пропаст онога кога тобоже бране, вјешајући му се о врат као „воденични камен”?! При томе, да би себе и своје поступке оправдали пред савјешћу и пред Црквом, поред вјерности своме „духовном оцу”, правдају себе оптужбама на рачун Цркве (Сабора, Синода, Епископа) за екуменизам, папизам, глобализам и друге савремене пошасти, проглашавајући себе за „судије васељене” и нове „непогрјешиве римске папе”.

Но, пошто и сами већ с правом названи „артемити” виде да то нису довољно убједљиви аргументи да оправдају њихово бјекство из манастира, њихове вође прибјегавају, нажалост, и другим обманама, преварама, зашто не рећи отворено – лажима, не би ли се приказали у очима лаковјерних као „мученици”, „изгнаници”, на правди Бога страдалници. То јасно потврђују јавни наступи појединих њихових вођа (протосинђел Николај, јеромонах Наум, игуман Бенедикт, јеромонах Ксенофонт и др.) као и њихови сајтови. На примјер, појавио се један од њихових сајтова под називом: „Српска Православна Црква, Епархија Рашко-призренска, Црноречко братство у егзилу”, други је „Пастир добри”, по коме је једини „пастир добри” у Цркви Владика Артемије; трећи „Истина је само једна – Владика Артемије” итд.