To
kisno popodne u antikvarnicu niko nije svracao, pa su se prijatelji
udubili u sahovske probleme. Igru je prekinulo ciktavo zvonce sa vrata
i antikvar je posao da usluzi musteriju. Do njega su dopirali glasovi,
prepoznao je zenski glas i pogledao je iza pregrade. Nije se prevario,
sa njegovim prijateljem je razgovarala žena tuznog osmeha, kako ju je u
sebi zvao.Nudila je u kosti rezbarene ikonice. Povukao se da ga žena ne
vidi, da joj ne bude neprijatno. Pomislio je da je ipak uspela nešto da
iznese iz roditeljske kuce, a onda je čuo kako objašnjava da to ona
izradjuje. Kad je žena otisla, prisao je da bolje pogleda ikonice. Uzeoje jednu, znalacki osmotrio, a ruke su pocele tako da mu se tresu da
umalo nije ispustio krhkog Belog andjela.
Poslednja kockica mozaika bila je na mestu. Sklopljena je cela prica.
I
dok je antikvar hvalio rad, odusevljavao se prefinjenoscu izvedenih
likova, cudio se neobičnom sjaju i pitao se „Šta li je samo dodavala u
smesu za poliranje?” Stari mesar je stajao nem. Ništa na njegovom licu
nije odavalo da zna zašto ta žena nije setala psa za koga je uporno
nabavljala koske. Nikakav pas nikada nije ni postojao. Ona je od koski
kuvala supu i tim su se hranile, a kad su kosti bile sasvim raskuvane i
sa njih skinuta poslednja čestica mesa i masnoce, od njih je noćima
rezbarila ikonice.
U sebi se duboko poklonio snazi, talentu i
hrabrosti te krhke žene, a tajni sastojak dodavan u smesu za poliranje
nije otkrio ni svom najboljem prijatelju.
Priguseni, biserni sjaj ikonica od kosti nastajao je od suza.