На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно је Богочовек сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Берлину. Тако је постао западни хришћанско-хуманистички максимализам који од Христа узима све, и западни хришћанско-хуманистички ми-нимализам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у хришћанско-хуманистичком максимализму и у хришћанско-хуманистичком минимализму на место Богочовека стављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Изрвшена је болна и тужна корекција Богочовека, његовог дела и његовог учења. Истрајно и упорно трудио се хришћанско-хуманистички максимализам да Богочовека замени човеком, док у догмату ο непогрешивости човека, Богочовек није заувек замењен непогрешивим човеком. Јер овим догматом човек је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека,,него и од светих Апостола, и од светих Отаца, и од светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од Васељенске Цркве, овај максимализам је превазишао Лутера, творца хришћанско-хуманистичког минимализма. у самој ствари, први, радикални протест против једне, свете, саборне и апостолске Цркве треба тражити у западном хришћанско-хуманистичком максимализму — папизму, не у лутеранизму. у том првом протесту је и први протестантизам.
Не треба се варати: западни хришћанско-хуманистички максимализам — папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило. Протестанти су пак само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. у самој ствари, протестантизам није ни шта друго до генерално примењени папизам, чије је основно начело спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти.
Свођењем хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то, да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово је пара-доксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило нецогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. Α да је тако, показује то, што је Богочовек потиснут на небо, а на његово упражњено на земљи место постављен његов заменик, Vicarius Christi. Каква трагична нелогичност: свудаприсутном Богу и Господу Христу Постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству.
Све ове чињенице наводе на закључак: хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест против Богочавека и његове аксиологије и критериологије. Истина, и у овоме провејава омиљена тежња европског човека, да све сведе на човека као на основну вредност и основно мерило. Α иза свега тога стоји један идол, најглавнији идол свих хуманизама: Menschliches Allzumenschliches. Свођењем хришћанства на хуманизам, хришћанство је, нема сумње, упрошћено, али исто тако и — упропашћено. Пошто је извршен „глајхшалтунг” хришћанства са хуманизмом, данас се по-гдегде у Европи помишља да се хуманистичко хришћанство замени древним многобоштвом, древним идолопоклонством. Покличи појединаца у протестантском свету: Zuriick zum Jesus! Back to Jesus! само су немоћни крици у мрклој ноћи хуманистичког хришћанства, које је напустило богочовечанску аксиологију и критериологију, и сада се гуши у очајању и немоћи. Α из дубине векова брује горке речи сетног пророка Божјег Јеремије: Проклет човек који се узда у човека!
У широкој историјској перспективи западњачки догмат ο непогрешивости човека није друго до покушај, да се умирући хуманизам оживи и обесмрти. То је последњи пре-ображај и пресмртно прослављење хуманизма. После рационалистичке просвећености осамнаестог века и кратковидог позитивизма деветнаестог века, европском хуманизму није било остало ништа него да се распадне у својој немоћи и у својим противречностима. Али у трагичном моменту религиозни хуманизам му је притекао у помоћ, и својом догмом ο непогрешивости човека, спасао европски хуманизам од немиле смрти. Но иако догматизиран, западни хришћански хуманизам није могао не задржати у себи све пагубне противречности европског хуманизма, које су једнодушне у једној жељи: у протеривању Богочовека са земље. Јер је хуманизму главно и најглавније: да човек буде врховна вред-ност и врховно мерило.
Све у свему: хришћанство је хришћанство Богочовеком, његовом богачовечанском идеолојгијом и богочовечанском методиком. То је основна истина на рачун које се не могу правити никакви компромиси. Овом основном истином је условљена и детерминисана сва хришћанска аксиологија и критериологија. Само као Богочовек, Христос је врховна вредност и врховно мерило. Треба бити искрен и доследан до краја: ако Христос није Богочовек, онда је он најбезочнији самозванац, јер проглашује себе за Бога и Господа. Али еванђелска историјска стварност непобитно показује и доказује да је Исус Христос по свему и свачему савршени Богочовек. Стога се не може бити хришћанин без вере у Богочовека и његово Богочовечанско тело — Цркву, у којој је Он оставио сву чудесну Личност своју. Спасоносна и животворна сила Цркве Христове јесте у вечноживој и свуда-присутној личности Богочовека. Свако замењивање Богочовека ма каквим човеком, и свако одабирање из хришћанства само онога што се свиђа човековом индивидуалном укусу и разуму, претвара хришћанство у површни и беспомоћни хуманизам.

Преп.ава Јустин Поповић

фра Мијо Чујић из Дувна

По попису становништва из 1931. године, на подручју среза Дувно (Томиславград) живјела су 1.222 лица српске националности. У усташком геноциду страдало их је 478, од чега је 241 жртва бачена у јаме.

Главни организатор усташких злочина на том подручју био је фра Мијо Чујић из Дувна, без чијих се наређења или сагласности ништа није смјело урадити. По његовом налогу српска села су систематски уништавана. О томе свједочи податак да у селима Цебара, Присоје и Врила нико није преживио усташки покољ. Из Цебаре је убијено 129 житеља. Од тога 126 је бачено у јаму Двостручицу у Зеленом гају. Седамдесет пет жртава било је млађе од 20 година: двоје новорођенчади, четворо дјеце до једне године и 39-оро од једне до десет година.

У покољу житеља села Цебара страдала је цијела породица Зелен - Раде и Стана, њихових 5 кћери, од 9 до 17 година, и два сина: Стево је имао 6, а Перо 4 године.

Значајно је истаћи да се и након 40 година, католички и хрватски шовинизам није измијенио. Зато је и било могуће да у ноћи између 31. јула и 1. августа 1984. године, на слављу у дувањском селу Доњи Бришник, група младих Хрвата усхићено пјева:

Ој црквице на бришничком брјегу

у теби се Павелићи легу...

фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић

У усташком походу на српска села Дракулић, Мотике и Шарговац 7. фебруара 1942. године који је предводно монструм фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић, на најсвирепији начин уморено је 1.180 мушкараца, жена и дјеце. Учитељица Милка Хаџистевић записала је да је прва жртва била дјевојчица Василија Гламочанин, рођена 1940. године. У запису стоји: „...Док јој је фра Мајсторовић држао нож испод грла, заврћући другом руком главу, да јој се врат боље затегне, и притискајући кољенима трбушчић, да се не копрца, тај сатана у фратарском обличју, овако се обратио својој братији: Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријеха.” У овом масакру није испаљен скоро ни један метак, а стотину педесет домаћинстава заувијек је затрто.

Од 1941. до 1945. у усташким звјерствима уморено је 11.202 козарачке дјеце - 6.348 дјечака и 4.854 дјевојчице, просјечне старости 6,7 година: још некрштених 17, од неколико мјесеци 1.129; од 1 године 957; од 2 године 1.000; од 3 године 960; од 4 године 807; од 5 година 723; од 6 година 685; од 7 годниа 558; од 8 година 444; од 9 година 587; од 16 година 384; од 11 година 806; од 12 година 570; од 13 година 821; од 14 година 754

az...aekumenizam je laz i prevara i to svataju svi oni koji su iole informisani i nikakav dialog nije potreban sa katolicima jer su oni sekta a argumenata za to ima koliko got hoćeš...
Koliko sam ja citao o pravoslavlju nek mi neko navede bar jedan primjer nasilnog pokrstavanja u pravoslavnom svijetu (sem u Bugarskoj...„Sto muslimana preslo na pravoslavnu vjeru...”)...a katolici i muslimani su svo svoje pokrstavanje izvrsili ognjem i macem ili posle rođenjem od tih potomaka.

Procitaj malo kako su Grci upropastili svoju crkvu prihvatajuci ekumenizam odnosno priblizavajuci se vatikanu (uvodjenjem klupa u crkvu,lojanih svijeca,novotarija u crkvi,novog kalendara,promjena u služenju liturgije,simbola vjere i mnogo drugog)
Ja čak mislim da su hrvati ispranog mozga od strane vatikana (tako programirani) pa zato i rade to što rade...
Katolici (hrvati) jesu veliki vjernici ali ih je napustio Sveti Duh i to mnogi nasi sveti oci kažu...a Sveti Duh (dusa u covjeku ) je nešto što se ne moze vidjeti ovozemaljskim ocima niti je opipljivo.

Što se tiče ustaša Strazbenica je potpuno u pravu i mnoge knjige su napisane o tome (Zavjera protiv srba) i uvjek je nama srbima najvece zlo dolazilo iz vatikana i zato nikakve kontakte netreba imati sa njima.

I da zakljucim...ekumenizam je laz i prevara a dokaza za to imaš koliko hoćeš...a sad od volje ti na koju ćeš stranu.

Svako dobro

L.

Ja nisam rekao da ne treba pricati s njima. Treba im otvoreno reći da su u zabludi i da treba da se odreknu jeretickih ucenja i dogmata. Oni nisu crkva. Crkva je samo jedna, Pravoslavna Crkva.

Znam da su stradali i rimokatolici. Navedi mi jedan primjer dje su Srbi napunili jamu sa rimokatolickom djecom????

Iz mog mjesta su ubili preko 300 djece u dr.svj.ratu. Na celu im je bio njihov svecenik, koji ih je predvodio i dao im primjer kako se kolju Sizmaticka djeca.

Šta mislis da je sveti Atanasije smatrao Arija za apostolskog nasljednika, ili recimo da je sveti Vasilije rekao za Julijana Apostatu da je bio pobozan hrišćanski car.

Rimske pape su kroz istoriju pokazali ko su i šta su. 1998.godine su proglasili Alojzija Stepinca za MUCENIKA I BLAZENOG.

U mom kalendaru se taj PAS I ZLIKOVAC neće slaviti nikada. Blagoslovio je da se pokolje stotine hiljada Srba i naše djece srpske.

A njega je blagoslovio ZAMJENIK BOZIJI ZA ZEMLJI- DJAVO IZ RIMA.

Sve sto su uradili Srbima u drugom svjetskom ratu, a i u prvom, su uradili uz znanje i blagoslov rimskog jeretika.

I znaš šta je zanimljivo Regazza. Ja ih ne mrzim.

Neka nas Bog okrene sve na pravi put, a rimokatolicima da otvori oci da vide da su sada van barke spasenja.

Znaš kako su spjevali novu pjesmu hrvatici mali:

Jasenovac i Gradiska Stara to je kuca Maxovih Mesara...

I na kraju, bolje bi nam bilo da se okrenemo svom narodu, 90% veze nemaju sa Bogom ni crkvom.

Mislim da nije problem u tome koliko je Srba pobijeno sa blagoslovom rimokatoličke crkve. Mi jednostavno moramo da praštamo.

Za moj pojam je mnogo veći problem samo papinstvo i pogrešno tumačenje Sv. Duha od strane rimokatolika. To su 2 važne stvari u vezi kojih se ne slažemo. Pogrešno tumačenje Sv. Trojice je za nas neprihvatljivo.

Činjenica da je Vatikan postao firma, da ni sam ne zna kojim zemaljskim blagom raspolaže, da su u velike banke umešale svoje prste, isto ne ide u prilog da se skromno Pravoslavlje ujedinjuje sa Vatikanom.

Obavezan porez koji rimokatolička crkva zahteva takođe nije u duhu Pravoslavlja.

Pedofilija unutar rimokatoličke crvke, koju ona novcem zataškava, takođe nije prihvatljiva.

Sa druge strane ujedinjenje sa protestantima nije moguće jer kod njih žene imaju sakramentalnu ulogu koju ni sama Majka Božija nije imala.

Jedno je sigurno: Vatikan je kroz vekove Pravoslavlje iskorištavao u svoje svrhe protiv islama. Ne bih volela da, u slučaju da dođe do okršaja između muslimana i rimokatolika, opet pravoslavci ginu, braneći rimokatoličke zemlje, jer bi prvi mi bili na meti islamista zbog geografskog položaja.

Neka su oni živi i zdravi, veseli i rumeni. Ipak, ja sa njima ne želim da se mešam. Vino, pomešano sa običnom vodom, više nije vino.
Pustimo ih da sude i mute kako žele, znaju i umeju. Moramo im oprostiti ali ne moramo se sa njima izmešati.

БЕЗГРЕШНО ЗАЧЕЋЕ (лат. immaculata conceptio догма римокатоличкa , коју је формулисао папа Пије IX 8. децембра 1854. (Була „Ineffabilis”), а преузео Други Ватикански Концил (1964. у конституцији „Lumen Gentium ”, 56-59), по којој је Дјева Марија слободна од сваке мрље или последице од прародитељског греха, самим својим безгрешним зачећем и телесним рођењем од Јоакима и Ане. Догма је формулисана под утицајем маријинске побожности ХП-ХШ века, а особито од мариолошких синтеза XVII и XVIII века. Зачета без људског семена, Дјева је ван пропадљивости од самог почетка свога битисања, јављајући се као нова твар, без греха, обучена у јединствену светост. За римокатолике, овакво учење теолошки је засновано на Божијем плану припреме спасења, што је знак човекове припреме за спасење. Штавише, реч је о јединственом односу који Дјева Марија има са Исусом Христом, Богом-Сином. По римокатоличкој мариологији, Дјева Марија је требало да буде што саобразнија са њеним Сином. Та саобразност изводи се како из њеног безгрешног зачећа, тако и из њеног узношења на небо телом. Иако римокатоличка теологија наводи православну традицију (Јована Дамаскина, Германа Цариградског, Андрију Критског, Модеста и Софронија Јерусалимског), Православна Црква није прихватила ову доктрину, и то са следећих разлога

а) Не постоји јасна библијска основа која би подржала ту догму, стога је однос између ауторитета магистерија и тумачења Писма неуравнотежен,

б) Начин рођења по телу, као резултат воље двају тела, припада људском роду Дјева Марија не може бити изузета из тог контекста, јер само тако она нас представља и постаје мајка свих људи, друга Ева Она је прими. ла своје тело рођењем од других тела.

в) Мајка Господња у божанској икономији није само прости „инструмент”, него сарадник у Оваплоћењу Логоса.

г) Мајка Господња је ван пропадљивости не због рођења, већ услед усељења божанског Логоса у њену утробу .

Npr ja ne znam šta znaci kada vl Backi kaže:
„
Ovo pitanje zaslužuje poseban razgovor. Zasad odgovaram kratko. Pojam ekumenizma je dvosmislen. Za jedne on u prvom redu označava oblik versko-crkvenog relativizma i sinkretizma, teoriju o ”granama„ u hrišćanstvu i slično, i zato oni od takvog ekumenizma zaziru – s pravom, uostalom. Drugi ga shvataju prvenstveno kao kulturu dijaloga i imperativ svedočenja o veri drevne Crkve, u službi vaspostavljanja crkvenog jedinstva (maksimalistička perspektiva) ili međuhrišćanskoga zbližavanja, obnove poverenja i saradnje na polju zajedničkoga svedočenja onoga što je zajedničko (minimalistička perspektiva).

Naša Crkva prihvata, u duhu vernosti Jevanđelju, ovu drugu verziju ekumenizma, odnosno ikumenizma, a odbacuje onu prvu. Angažuje se koliko god može na planu zbližavanja, saradnje i sada ostvarivoga svedočenja, a pogled upire ka viziji jedinstva kakvo je postojalo u prvom hiljadugodištu, ističući upravo drevnu Crkvu svetih Otaca i vaseljenskih sabora kao pravilo vere i života.”

http://www.pecatmagazin.com/2009/05/14/vladika-irinej-crkva-nije-stvar-mode-nego-zelje-za-zivotom/

Ne znam šta mu znaci „iqumenizam” i kako to mogu da dovedem u kontekst sa ovim sto govori patrijarh Vartolomej: 'ekumenizam nije luksuz nego obaveza za pravoslavnu Crkvu' i da je 'dijalog s katolicima jedan od prioriteta a ekumenizam put bez povratka' potvrdjuje
___________________________
Ja to shvatam ovako:

Prva verzija je mešanje i spajanje vera u jednu veru. Jednostavno rečeno: od svih vera se pomešaju verski pogledi i shvatanja i od toga se stvori nova vera, dakle ta ekumenska. Razne hrišćanske grane se utapaju u jednu a od svake se uzme nešto, jer sve ne može zato što su neka shvatanja različita.

Druga verzija je kultura dijaloga, dakle razmena i komunikacija, zbližavanje, bratstvo u Hristu. Ta druga verzija znači, po mom shvatanju, DRUŽENJE i shvatanje drugačijih pogleda, tolerantan pristup prema neistomišljenicima.

„ikumenizmom” vladika naziva verziju koja bi dovela do zbližavanja i povratka rimokatolika i ostalih hrišćana u jedinstvenu crkvu kao što je postojala do 1054. godine. Dakle, ikumenizam mu znači više od zbližavanja, povratak starim korenima. Ekumenizam bi bio zbližavanje crkava dok ikumenizam sadrži potpuni povratak prvenstvenom verovanju, kao što ga pravoslavci i danas upražnjavaju.

Vladika Vartolomej je lepo rekao, ekumenizam je put bez povratka. Kada bi došlo do prve verzije, o kojoj vladika Bački priča, kada bi se od svih vera uzelo nešto i od toga stvorila nova crkva, onda bi se kreirala potpuno nova vera...kada bi se druga verzija uzela, imali bi ponovo jedinu i istinsku crkvu Hrista, kakva je i bila do 1054. godine, koju su onda rimokatolici napustili.

E, da li je ekumenizam luksuz ili potreba, o tome možemo da raspravljamo. Sa pravoslavne tačke gledišta NIJE potreban, jer je pravoslavlje čisto kao suza, od Hrista željeno...a, rimokatolici bi imali tu potrebu, da se vrate starim korenima, ukoliko na vreme shvate...

Ne slažem se sa patrijarhom Vartolomejom da je ekumenizam obaveza za pravoslavce. Nije pravoslavlje dužno da ispravlja greške drugih crkava. Ono samo treba da čeka i bude spremno, ukoliko se neko pokaje i vrati starim korenima.

Niko od ranih svetih Otaca ne govori da Bog na cudesan način ociscuje Djevu Mariju još u utrobi; a manje direktne indikacije da Djeva Marija, bas kao svaki covek, nije trpela borbu sa strastima, ali je bila pobednica nad iskusenjima i bila spasena od svog bozanskog Sina. Komentatori latinske ispovesti isto tako kažu da je Djeva Marija spasena od Hrista. Ali oni to razumeju u smislu da je Marija bila zasticena od prvorodnog greha u pogledu buduce vaznosti Hrista. Šta vise, govoreci o mukama Majke Bozje koje je ona pretrpela stojeci pod krstom svog voljenog Sina, i uopste tuga kojom je zivot Marije Bozje bio ispunjen, oni ih smatraju nadgradnjom patnjama Hristovim i smatraju Mariju nasom Sa-Iskupiteljkom. Prema komentaru Latinskih teologa „Marija je saveznik nasem Iskupitelju kao sa Iskupitelj (V. Lebedev). U delu iskupljenja, Ona, na određeni način, po- maze Hristu. ”Majka Bozja„, piše dr. Lenc, ”nosi teret Svog mucenistva ne samo odvažno, već takođe radosno, iako joj je srce slomljeno„ (Mariologija, dr Lenc). Iz tog razloga Ona je ”komplementna Svetoj Trojici„ i ”bas kao Njen Sin izabrana od Boga Svog. Glavni posrednik postavljen između Njegovog Sina i nas je blazena Djeva„. U tri odnosa – kao cerka, kao majka i kao supruga Bozja – Sveta Djeva je podignuta do odredjene jednakosti sa Ocem, do odredjene superiornosti nad Sinom, do bliskosti sa Duhom Svetim” (Bezgresno zacece, biskup Malou). Tako, prema ucenju predstavnika latinske teologije, Djeva Marija u delu iskupljenja smestena je uz samog Hrista i podignuta do jednakosti sa Bogom. Ne može se otici dalje od toga. Ako sve to nije bilo definitivno formulisano kao dogma Rimske crkve, ipak još rimski papa Pije IH nacinio je prvi korak u tom pravcu, pokazujuci smer daljem razvoju opsteg priznavanja ucenja Crkve, i neposrednoj potvrdi gore navedenom ucenju o Djevi Mariji.

Tako Rimska crkva, u svojoj teznji da uzvisi Presvetu Djevu, otisla je putem Njenog potpunog obozenja. I ako sada ti pisci nazivaju Djevu komplementnom Svetoj Trojici, može se ocekivati da Ona bude postovana kao Bog.

Istim putem ide grupa mislilaca koji za sada pripadaju Pravoslavnoj Crkvi, ali koji su izgradili novi teoloski sistem temeljeci ga na filosofskom ucenju o Sofiji, Mudrosti, kao posebnoj sili koja Bozanstvo i sazdanje spaja. Isto tako, razvijajuci ucenje o dostojanstvu Majke Bozje, oni žele da vide u Njoj sustinu koja je neka vrsta sredista između Boga i coveka. Po nekim pitanjima oni su umereniji od latinskih teologa, ali u drugima, ako hoćemo oni su ih ostavili iza. Dok poricu ucenje o bezgresnom zacecu i oslobodjenosti od prvorodnog greha oni još uce o njenoj oslobodjenosti od ličnih grehova, videci u njoj posrednicu između coveka i Boga, sličnu Hristu: u Hristovoj licnosti pojavljuje se na zemlji drugo Lice Svete Trojice, Prevecno Slovo, Sin Bozji, dok se Duh Sveti projavljuje kroz Djevu Mariju. Postoji ista teskoca u obe jeresi, bilo kad se ponizava Djeva i kada se, naprotiv, Ona glorifikuje iznad onog sto je određeno (Panarion protiv koliridijana). Sveti Oci optuzuju one koji joj daju gotovo bozansku slavu: „Neka Marija bude u casti, ali neka bogopostovanje bude dato Gospodu”. Premda je Marija izabrani sasud Ona je žena po prirodi, ne razlikujuci se uopste od drugih. Mada se Marijina istorija i Predanje slazu da je receno Njenom ocu Joakimu u pustinji: „Tvoja žena će zaceti”, to nije učinjeno bez borbe i ne bez semena covecjeg. „Niko neće postovati svete iznad onog sto je prikladno, već će postovati njihovog Gospodara. Marija nije Bog i ona nije primila telo sa Neba, već iz sloja coveka i žene; i po obecanju, slično Isaku, Ona je pripremljena da uzme ucesce u Bozanskoj ikonomiji. Ali, s druge strane neka se niko uludo ne ogresi o Svetu Djevu” (Sv. Epifanije).

Pravoslavna Crkva najviše uzvisuje Majku Bozju u svojim slavopojima, ne usudjujuci se da opisuje o Njoj ono sto nije u vezi sa Svetim pismom i Predanjem. „Istini je strano svako preterivanje kao i nedorecenost. Ona daje svemu prikladnu meru i odgovarajuce mesto” (Ep. Ignjatije Brjancaninov). Hvaleci zacece Djeve Marije i Njeno muzevno podnosenje tuge u zemaljskom zivotu, Oci Crkve, s jedne strane, odbijaju ideju da je Ona bila posrednica između Boga i coveka u smislu iskupljenja kroz Nju ljudskog roda. Govoreci o pripremi za delo zajedno sa Njenim Sinom i za sapatnju za spasenje svih, znameniti Otac Zapadne crkve, sv. Amvrosije ep. Milanski, dodaje: „Ali pateci, Hristos nije potrebovao nikakvu pomoć, kao sto je sam Gospod prorekao davno pre: Pogleda, a nikoga ne bese da pomogne, i podupre, ali me desnica moja izbavi (Is. 63:5). Isti sveti Otac uci o univerzalnosti prvorodnog greha, od koga je jedino sam Hristos oslobodjen. ”Od svih rođenih od žene, nema nikoga ko je savrseno svet osim Gospoda Isusa Hrista, koji je na poseban način bezgresno zacet, ne iskusivsi zemaljskog greha„ (sv. Amvrosije, Komentar Jevandjelja po Luki, gl. 2). ”Samo je Bog bez greha. Svaki koji je rođen na uobicajen način od žene i coveka telesnim spojem je postao kriv za greh. Isto tako, On koji nije rođen na uobicajen način nema greha„ (sv. Amvrosije, O braku i pohoti). ”Jedan covek samo, Posrednik između Boga i coveka, slobodan je od veza gresnog rođenja posto je On bio rođen od Djeve, a posto je tako rođen nije okusio dodir greha„ (sv. Amvrosije, Knj. 2. Protiv Juliana).
Drugi znamenit ucitelj Crkve posebno postovan na Zapadu, bl. Avgustin, piše: ”Što se tiče drugih ljudi, ukljucujuci Njega koji je ugaoni kamen, ne vidim za njih drugi način da postanu hram Bozji osim duhovnim rođenjem, kome mora apsolutno prethoditi telesno rođenje. Tako, nije važno koliko mi možemo domisliti o deci koja su u utrobi majke, posto sv. jevandjelist Jovan kaže za sv. Jovana Krstitelja da se zaradovao u utrobi majke (što se desilo ne drugacije nego delom Duha Svetog), ili reč Samog Gospoda koji govori Jeremiji: I pre no sto izide iz utrobe svoje majke, posvetih te (Jer. 1:5) – nije važno koliko ovo mo-ze ili ne može da nama da osnovu za mišljenje da je dete u tim uslovima sposobno za osvecenje, dok u nekim slučajevima ne može biti sumnje da je osvecenje kroz koje svako od nas zajedno i svako posebno postaje hram Bozji, moguće samo za one koji su preporođeni, a preporodjanje uvek pretpostavlja radjanje. Samo oni koji su rođeni mogu biti sjedinjeni sa Hristom i biti u jedinstvu sa Bozanskim Telom, koje čini Njegovu Crkvu živim hramom Bozjim (bl. Avgustin, Pismo 187).

Ovo nije egzaltacija i uvecanje slave, već omalovazavanje, „dar” koji joj je dat od pape Pija éH i svih ostali koji su mislili da mogu proslaviti Majku Bozju trazeci nove istine. Presveta Djeva Marija bila je toliko slavljena od Samog Boga, uzvisen Njen zivot na zemlji i Njena slava na nebu, da ljudski pronalasci ne mogu dodati ništa Njenoj slavi i casti. Ono sto ljudi pronalaze samo zaklanja Njeno lice od njihovih ociju. „Pazite da vas ko ne obmane filosofijom ljudskom, po nauci sveta a ne po Hristu”, piše ap. Pavle od Duha Svetog (Kol. 2:8).

Takva „tasta prevara” je ucenje o bezgresnom zacecu Djeve Marije kroz Anu, koje je na prvi pogled uzvisuje, ali je u stvari omalovazava. Kao i svaka laz, ova je posejana od „oca laži” (Jv. 8:44), djavola, koji je uspeo prevariti mnoge koji nisu razumeli da hule na Djevu. Zajedno sa ovim biće odbijeno svako drugo ucenje srodno tome. Teznjom da se uzvisi Presveta Djeva do jednakosti sa Hristom pripisuje se Njenim mukama kod Krsta isti značaj sa patnjama Hristovim, tako da Iskupitelj i sa-Iskupitelj pate isto prema ucenju papista, ili „da ljudska priroda Majke Bozje na nebu zajedno sa Bogocovekom Hristom spojena otkriva pun lik coveka” (Protojerej S. Bulgakov – „Neopalima kupina”, st. 141 – isto tako je tasta prevara i zavedenost filosofijom). U Hristu Isusu nema ni muskog ni zenskog (Gal. 3:28), Hristos iskupljuje čitavu ljudsku rasu; zato Njegovom vaskrsenju jednako „Adam igra od radosti i veseli se Eva” (konda 1. i 3. gl.), a svojim Uspenjem Gospod je uzneo čitavu ljudsku prirodu. Isto tako, da je Majka Bozja „Komplementarna Svetoj Trojici”, ili „četvrta ipostas”, da „Sin i Majka otkrivaju Oca kroz Drugu i Treću ”Ipostas„, da Djeva Marija jeste ”stvorenje, ali ne vise stvorenje„ – sve je to plod tastine, lažna mudrost koja se ne zadovoljava onim što Crkva drzi od vremena Apostola, već tezi da je proslavi vise nego sto je Bog proslavlja. Tako su reci sv. Epifanija Kiparskog ispunjene: ”Neki be-zumnici u svom mišljenju o svetoj Prisnodjevi tezili su i teze da je postave na mesto Boga„ (protiv antidikomarionita). Ali oni koji prikazuju tako besmisleno Djevu, umesto da je velicaju, okrecu se huli; Svecista prezire laz, buduci Majka Istine (Jn. 14:16).

7.

PRAVOSLAVNO POSTOVANjE MAJKE BOZJE

Pravoslavna Crkva uci o Majci Bozjoj ono sto Sveto Predanje i Sveto Pismo prenose o Njoj, i svakodnevno je proslavlja u svojim hramovima trazeci Njenu pomoć i zastitu. Znajuci da su joj prijatne samo one molitve koje odgovaraju Njenoj istinskoj slavi, sveti Oci i pesmopisci molili su Nju i Njenog Sina da ih nauce kako da je opevaju: ”Ogradi moj um, o Hriste moj, jer se usudjujem da pevam pesmu hvale Tvojoj Precistoj Materi„ (ikos Uspenja). ”Crkva uci da je Hristos zaista rođen od Prisnodjeve Marije„ (sv. Epifanije, ”Slovo o istinskoj veri„). ”Neophodno je da ispovedamo da je uvek Djeva zaista Bogorodica, tako da se ne bi palo u huli. Jer oni koji poricu da je Presveta Djeva zaista Bogorodica nisu vise verni, već ucenici fariseja i sadukeja„ (sv. Jefrem Sirin, ”Jovanu Monahu„).

Iz Predanja je poznato da je bila kci vremesnih Joakima i Ane, da je Joakim iz roda carske loze Davidove, a Ana iz svestenicke loze. Bez obzira na tako uzviseni rod, behu siromasni. U stvari, nije to zalostilo ove pravednike, već to što nisu imali dece i nisu se mogli nadati da će njihovo potomstvo videti Mesiju. I, gle, kada su jedanput, prezreni od Jevreja oboje u tuzi uznosili molitvu Bogu – Joakim na brdu gde se povukao kada svestenik nije prihvatio njegovu žrtvu u hramu, a Ana u svome vrtu oplakujuci svoju bezdetnost – tada im se javi andjeo koji im je saopštio da će dobiti kci. Obradovani, obecase da će svoje cedo posvetiti Bogu. Posle devet meseci rodi im se kci, i nadenuse joj ime Marija, a ona od najranijeg detinjstva ispoljavase najlepse osobine duse. Kada je napunila tri godine njeni roditelji, ispunjavajuci obecanje, odvedose svecano u Jerusalimski hram malu Mariju; ona se sama uspela na visoke stepenice, a po Bozjem otkrivenju uvedena je u Svetinju nad Svetinjima od Prvosvestenika koji ju je docekao, uvodeci sa Njom i blagodat koja je na Njoj pocivala u hram koji je do tada bio bez blagodati. (Vidi konda Vavedenja. To je bio ponovo sazidani hram u koji slava Bozja nije sisla kao na Skiniju ili hram Solomonov). Ona se smestila u deo za devojke koji je postojao u hramu, ali je provodila toliko mnogo vremena u molitvi u Svetinji nad Svetinjima da se može reći da je u njoj i živela. (Vavedenje, 2. stihira na ”Gospodi vozvah„ i ”slava i ninje„…). Buduci ukrasena svim vrlinama, Ona projavljuje primer neobično cistog zivota. Bila je svima pokorna i poslusna, nikoga nije zalostila ne govoreci nikome ništa grubo, ljubazna sa svima, ne dopustajuci ni jednu necistu misao (sv. Amvrosije Milanski ”O svagda djevstvu Djeve Marije„).

”Uprkos pravednom i neporocnom zivotu koji je vodila Majka Bozja, greh i smrt projavljivase svoje prisustvo u Njoj. Oni nisu mogli da se ne projave: to je tačno i pravoverno ucenje Pravoslavne Crkve u vezi Majke Bozje o prvorodnom grehu i smrti„. (Ep. Ignjatije Brjancaninov, ”Objasnjenje ucenja Pravoslavne Crkve o Majci Bozjoj„).

”Tudja svakom padu u greh„ (sv. Amvrosije Milanski tum. 118. ps.), ”Ona nije bila slobodna od iskusenja grehom„. ”Samo je jedino Bog bez greha„ (sv. Amvrosije, isto), dok će covek uvek imati u sebi ono sto ipak treba ispraviti i usavrsiti da bi bila ispunjena zapovest Bozja: ”Budite sveti kao sto sam ja Svet, Gospod Bog vas (Lev. 19:2). Sto je neko cistiji i savrseniji vise uvidja svoju nesavrsenost i smatra sebe sve nedostojnijim.

Djeva Marija predajuci sebe potpuno Bogu, čak iako je odbijala od sebe svaki nasrtaj greha, vise od drugih je osecala slabost ljudske prirode i gorljivo je zudela za dolaskom Spasitelja. U svom smirenju smatrala je sebe nedostojnom da bude i sluskinja One koja će roditi Njega. Da je ništa ne bi odvojilo od molitve i paznje na Sebe, Marija je dala zavet bezbracnosti da bi sluzila samo Njemu čitavog zivota. Bu duci zarucnica starca Josifa, kada Njene godine vise nisu dopustile da ostane u Hramu, Ona se smestila u njegovu kucu u Nazaretu. Ovde se Djeva udostojila posete arhangela Gavrila, koji joj je blagovestio da će roditi Sina Svevisnjega. „Raduj se blagodatna, Gospod je s Tobom. Blagoslovena si Ti među ženama… Duh Sveti sici će na Tebe i sila Visnjega osenice te. Zato i ono sto će se roditi biće sveto i nazvace se Sin Bozji” (Lk 1, 28-35).

„Marija je primila angelsku blagovest smireno i pokorno. Tada je Slovo na način poznat samo Njemu sisao i, kako je Sam hteo, dosao i nastanio se u Njoj” (sv. Jefrem Sirin, „Pohvala Majci Bozjoj”). „Kao sto munja osvetljava sve sto je skriveno, tako i Hristos ociscuje sve sto je skriveno u prirodi stvari. On je ocistio Djevu a onda se rodi, tako da je pokazao da je Hristos, projavljujuci čistoću u svoj svojoj snazi. On je ocistio Djevu, pripremivsi je Svetim Duhom, a onda utroba postavsi cista zacinje Njega. On je ocistio Djevu u Njenoj neporocnosti, i zbog toga je Ona rodivsi ostala Djeva. Ne govorim da je Ona postala besmrtna, već da je bila prosvecena blagodascu, nije se uznemiravala gresnim zeljama” (sv. Jefrem Sirin, „Slovo protiv jeretika”; 41). „Svetlost se uselila u Nju, ocistila Njen um, ocistila Njene misli, učinila mudrim Njena htenja, osvestala njeno devstvo” (sv. Jefrem, „Marija i Eva”). Onaj koji je cist po ljudskom shvatanju nacinio ju je blagodatno cistom (ep. Ignjatije Brjancaninov, „Izlaganje ucenja Pravoslavne Crkve o Majci Bozjoj”).

Marija nikome nije rekla o javljanju Andjela, već je Andjeo sam otkrio Josifu o Marijinom zacecu od Duha Svetog (Mt. 1:18-25), a nakon rođenja Hristovog pastirima. Pastiri, dosavsi da se poklone Novorođenome, rekli su šta su čuli od njega. Prethodno cutke trpeci Josifovo podozrenje, Marija je sada cutke slusala i u „srcu svome” cuvala reci o velicini svoga Sina (Lk. 2: 8-19). Cetrdesti dan čula je Simeonovu molitvu hvale i prorocanstvo da će joj noz raniti dusu. Kasnije je videla kako raste u mudrosti; slusala Ga je kako sa dvanaest godina poucava u hramu i sve „slagala u srcu svome” (Lk. 21-52). Iako prepuna blagodati Ona nije potpuno razumela u cemu se sastoji sluzba i velicina Njenog Sina. Jevrejska shvatanja o Mesiji bila su joj bliska, a prirodna osecanja vodila su je da se o Njemu brine, cuva Ga od napada i opasnosti. Zbog toga je uznosila Svoga Sina, u početku, nevoljno, sto je izazvalo Njegovo ukazivanje na prevenstvo duhovnog nad telesnim srodstvom (Mt. 12: 45-49). „On se brinuo takođe o Njenoj casti, ali mnogo vise o spasenju Njene duse, i dobru ljudi zbog kojih se u telo obukao (sv. Jovan Zlatousti, Tumacenje Jovanovog Jevandjelja, Om. 21). Marija je to razumela i ”slusajuci reč Bozju, drzala je„ (Lk. 11:27, 28). Kao niko drugi, Ona je usvojila osecanja koja su u Hristu (Fil. 2:5), bez roptanja podnoseci jad majke kada je videla Svog Sina progonjenog i stradalog. Radovala se u dan Vaskrsenja, u dan Pedesetnice obukla se u silu sa visine (Lk. 24: 49). Duh Sveti koji je sisao na Nju ”naucio ju je svemu„ (Jn. 14: 26), i uputio je na svaku istinu (Jn. 16: 13). Prosvecena, ona se još revnosnije trudila da ispuni ono sto je čula od svog Sina i Iskupitelja, da bi uzisla k Njemu i bila s Njim.
”

Овакве особе као рагаза би требало да дискутују на „религији”. Ово је дискусија „Православље” и свака реч о уједињењу са тзв. римокатоличком „црквом” је јерес. Зато је својевремено и отворена ова дискусија на „Сербијан Кафеу”, да би Православци (а не јеретици) на миру разговарали. Молим модератора да уклони све овакве написе који вређају основу вере.

regazza
04. avgust 2010. u 17.39_greha jer je Bog cuvao i samo takva licnost je mogla da rodi Boga.
Što se tiče iqumenizma...meni smesno to nije ekumenizam nego iqumenizam.:) Sad to jedno slovo.:)
Mislim da vl Backi vise prica šta bi on voleo nego šta jeste. Jer ako patr.Vartolomej kaže da se ide napred onda tu teško možemo govoriti o vracanju u prvi milenijum jer rk ne žive u prvom milenijumu.
Pa oni su toliko ispred da žive u trecem za razliku od nas koji uopste ne živimo u ovom vremenu.
I mislim da je to nas najveci problem to što se mi hajde da kažem vremenski se ne možemo poklopiti.
______________

Nije tebi smešno nego su ti reč i značenje nepoznati bili.

Vl. Bački, kao vladika i osoba koja se odlično razume u teološka pitanja, posebno pravoslavna, iznosi svoje mišljenje, koje je na mestu.

„Vartolomej kaže”...šta je patrijarh Vartolomej za tebe? On je, za njegovu parohiju, PRVI MEĐU ISTIMA. Dakle, ako on nešto kaže, onda to treba uvažiti i ipak ostati pri svom mišljenju, nije patrijarh Vartolomej nikakvo merilo bez premca, već samo čovek koji ima izvesno mišljenje. To mišljenje može biti fatalno po narod, ukoliko je pogrešno.
Mnogi ljudi imaju neko mišljenje koje ne vodi nikuda osim u propast. Možda je i on jedan od njih!?

Uostalom, što ti je mišljenje patrijarha Vartolomeja toliko merodavno? Pokojni srpski patrijarh Pavle je isto imao svoje cenjeno mišljenje, ima ga i sadašnji patrijarh Irinej, što se baš za Vartolomeja držiš?

Ko je ispred koga? Vatikan ispred pravoslavlja? Da, jesu, kao moderna vrsta firme ili kompanija. Tu prednjače.

Ko kaže da se pravoslavi vremenski ne uklapaju? Kakve veze imaju vreme i prostor sa tim da Sv. Duh proizlazi isključivo od Boga!? Ili, kakve veze ima vreme sa tim što mi papu ne priznajemo za zamenika Sv. Petra? Ili, kakve veze vreme i prostor imaju sa tim da mi smatramo da samo raj i pakao postoje anikakav „limbus”, dakle među-zona, ne postoji!?

Da li razmišljaš i o tome da patrijarhu Vartolomeju izumiru vernici, da ih je sve manje, pa da zbog toga teži ka ujedinjenju crkava, znajući da uskoro neće imati kome da služi liturgiju u Istanbulu!?
U drugu ruku, Istanbul je dom nekoliko hiljada rimokatolika i samim
tim potencijalnih budućih vernika.

Kakvu svrhu ima ujedinjenje po prvoj verziji vl. Bačkog!? Šta vidiš u tome kada sve vere, naravno i sekte, uključiš u jednu, od svega uzmeš nešto i tako skockaš veru kakva tebi odgovara? To više nije vera, to je onda delo čoveka!!!

Ok Regazza, imam jedno pitanje za teb. Ako rimokatolicka crkva nema dogmu o bezgresnom zacecu Presvete Bogorodice, zašto bezgresno zacece proslavljaju 8.decembra? Pogledaj u njihov „crkveni” kalendar.

Objasni ovo molim lijepo. Hvala.

evo šta kaz8 rmk:

Ovo se slavlje, kao uostalom i čitavo Marijino štovanje, u Crkvi polagano razvijalo. Najprije je Crkva u sukobu s krivovjercima bila pozvana točno odrediti istine vjere - da je utjelovljeni Božji Sin pravi Bog i pravi čovjek, da mu je, nadalje, božanstvom jednaka treća božanska osoba, Duh Sveti. A to je onda osvijetlilo i, 431. godine na efeškom saboru, potvrdilo činjenicu da je Marija, budući je rodila Bogočovjeka, prava Bogorodica.
Ljudi Crkve su promišljali i istraživali, u Svetom Pismu i Predaji, kakvim je ostalim „povlasticama” Bog obdario svoju Majku. U Lukinom se evanđelju (Lk 1,28) čuje pozdrav anđela Gabrijela Mariji riječima: „milosti puna”. Budući da je to izjava samog neba, došlo se do uvjerenja da je Marija morala biti tako obdarena već od prvog časa svoga postojanja. Bila je, dakle, oslobođena svake ljage u istom trenutku kad je bila začeta ljubavlju svojih roditelja. Mnogima je takav nauk bio čudan, teško prihvatljiv, jer su mislili da bi Marija bila otkupljena prije nego je došao Otkupitelj. Korak dalje u tom promišljanju je pojašnjenje da je to Bog u Mariji izveo „zbog predviđene smrti svoga Sina”. Tu misao ćemo čuti i u zbornoj molitvi svete mise: „Bože, ti si po zaslugama smrti svoga Sina unaprijed oslobodio od svake ljage grijeha začeće Djevice Marije i tako pripravio dostojan stan svome Sinu. …”Kako se o svemu tome raspravljalo, tako se i u radosti Bogu zahvaljivalo u liturgijskim slavljima.
Od 15. st., kad je taj dan kao blagdan unesen i u Rimski kalendar, još se više širila vjerska istina Marijinog bezgrešnog začeća. Posve se učvrstila kad je papa Pio IX. godine 1854. tu istinu svečano proglasio dogmom.
Imenom. „Ja sam Bezgrešno začeće” Marija se i sama predstavila, prilikom 16. ukazanja u Lourdesu, maloj Bernardici. Bilo je to četiri godine nakon proglašenja dogme, na dan 25.III., što je mjesnom župniku i biskupu uz sve ostalo bilo velikim poticajem da ozbiljno shvate sva lurdska zbivanja te da ukazanja proglase istinitim.

vlč. Stjepan Šprajc

Ja osim klasičnog anatemisanja, pljuvanja i blatnjavljenja (ako se tako piše ova poslednja reč) nisam nikad video neki razuman i pošten stav u odnosu na ekumenizam i katoličanstvo posebno. Jezički stil kojim je obojen pravoslavni rečnik mnogih pravoslavnih nazovi „hrišćana” je za čistu sramotu samog pravoslavlja, samo pokazuje kako vernici polako tonu na dno dna što se kulture tiče, a u prilog njihovoj veri - ništa.

Mislim da do dijaloga mora doći, ili će pravoslavlje izgubiti i ono malo ugleda ne samo među inoslavnima, nego i među pravoslavnima.

Mislim da pravoslavlje ništa ne gubi, ni u teoriji ni u praxi, niti odstupa od njenih osnovnih načela, ako vodi dijalog sa katolicima i ostalima. Može samo da dobije.

Šta je pravoslavlje dobilo što se zabarikadiralo unutar same sebe? Ništa.

Ова тема је леп пример савремене „демократске” дискусије. Површно, неистинито и тенденциозно „аргументовање”, са циљем да се омаловажи Православље. Нико од вас није показао ни најмање познавање Православља. Ова цела дискусија нема везе са истинским Православљем.

Свако добро вам желим у вашим „демократским” путешествијама.

Ujedinjenje sa Duhom Svetim jeste jedina ekumena nas Hrišćana.

Ostalo je sve, slab pokusaj pomirenje nepomirljivog u duhu globalizma i svaka od strana dijaloga ulazi sa razlicitim pogledima i ciljevima sto dodatno vodi zbunjenosti kod vjernih.

Najvece pogubne posjedice bas Pravoslavni beru od toga sad a ubuduce još vise, jer mi unutar Pravoslavne Crkve nemamo ujedinjeni stav o samoj ideji ovakve ekumene.

p.s.
Za SPC koja je u zadnji 100-njak godina najviše i stradala od vjerskog fanatizma RK, pri tihom pokrstavnju do dana danasnjeg pravoslavnih u Hrvatskoj, sva teoloska prepucavanja za i protiv ekeumene dodatno opterecuju nas dok RK i dalje radi otvoreno na uniji ( npr u Dalmaciji obnavljaju crkve unijatske iako su se javno odrekli unijacenja kao dijaloga sa pravoslavnima)a sam narod hrvatski na spomen Pravoslvne crkve i Srba kao naroda ima rjec četnik i sizmatik.