...Манастир Тврдош, 14. јула 2010.
† Епископ Атанасије, умировљени херцеговачки
„Непогрешивост” и „безгрешност” Дејана Виловског
Г. Дејан Виловски (који се и даље потписује као „о. Симеон”) многим својим речима хоће да докаже да је непогрешив, као папа (на којег личи по менталитету, као „онај који не греши”).
Од многих лажи његових у другој „апологији” (на сајту Ромфеа, где му је дат велик простор), поменућу само две.
Каже да је пре његовог доласка из Солуна на Косово владика Артемије већ био сменио оца Зорана Грујића, секретара Епархије, ставио га под суд и послао у затвор. Истина је, међутим, другачија: чим се Симеон вратио из Солуна са студија, тражио је од оца Зорана као секретара да се њему, као возачу Владичином, купе нова кола марке Ауди (која ли већ по реду?). Кад овај то није учинио, – јер није било новца, – покренут је процес Зорановог смењивања и суђења, који се завршио слањем у затвор и рашчињењем (нама, до данас, нису непознати односи г. Виловског са полицијом и тајним службама). Тада сам, као заменик епископа жичког, помогао новцем да отац Зоран буде пуштен да се брани са слободе, а Зоран је сав позајмљени новац поштено вратио, тако да ни Жичка епархија ни ја нисмо имали штете од позајмице новца човеку за кога је тада и блажене успомене патријарх Павле жалио што су га стрпали у затвор, а Велики црквени суд је поништио Симеоно-Артемијеву одлуку о Зорановом рашчињењу јер главни кривац није био Зоран. (Шта ће бити ако сада Виловски и Суботички, скидајући са себе главну кривицу, упуте суд на наредбодавца?)
У наставку, када је нови секретар Епархије Рашко-призренске, отац Срђан Станковић, постављен и преузео дужност, исти је у току три године много пута констатовао да Симеон Виловски чини финансијске и друге прекршаје, па и пљачке, на штету Епархије. Почео је да о томе говори епископу Артемију, а овај га је умиривао: „Проћи ће то, поправиће се!” или: „Па нећемо га ваљда сада гањати?”, и слично. Како је отац Срђан инсистирао и рекао владици Артемију: „Ти си ме учио: истина и само иситна”, – убрзо му је запрећено и на крају су најмљени људи око Симеона који су на Ђурђевдан 2006. године увече пуцали из пиштоља на оца Срђана, те се тако претња претворила у покушај атентата на њега и његову породицу (у колима су спавале две Срђанове девојчице, а преко њих је легла попадија да их заштити). И поред покушаја да се ствар заташка, ускоро су пронађена два метка у пртљажнику Срђанових кола, а човек, Србин, који је пуцао, ухваћен је и осуђен на две године затвора, али је побегао! Породица оца Срђана је због страха месец дана живела у манастиру Дечанима. (Није ли овде почетак Симеонове мржње на Дечане?)
Отац Срђан је био принуђен да одмах напусти Косово, по писменој наредби владике Артемија, који је исто оно вече, на Ђурђевдан, пожурио да изјави: „Једно је сигурно – да су пуцали Шиптари!” Али је отац Срђан од тада почео да говори о неделима Симеона Виловског (о којима су у своје време говорили и игумани Николај и Бенедикт, али су потом заћутали). Тада је, маја 2006. године, Свети Синод послао своју прву комисију у Грачаницу, а какво је стање комисија нашла у Рашко-призренској епархији види се по одлукама Светог Архијерејског Сабора из маја 2006. године, којима је наложено владици Артемију да одмах распусти кумовску компанију Раде Неимар, а Симеона Виловског смени са свих црквених функција и стави под црквени канонски суд.
Обојица су, Артемије и Симеон, изиграли ове саборске одлуке, као што и сада настоје да изиграју и најновије одлуке јерархије, тојест Светог Сабора, при чему Артемије говори да су оне „монтиране од неких”, а Симеон пише, дословно, да „Артемије није престао да буде канонски епископ рашко-призренски” и, самим тим, његов „једини, природни судија”! То је паралогичка „логика” безакоња „непогрешивости”. То је папска „непогрешивост” г. Виловског, Симеона-Дејана, која, како се види, прелази у лажну безгрешност! Из оваквог стања духа и савести, дакле из овакве атмосфере, рађа се сада парасинагога артемијеваца.
„Господе, не допусти срце моје у речи лукаве,
да измишља изговоре за грехе
са људима који чине безакоња;
нећу се дружити са избранима њиховим” (Пс. 140, 4).
Манастир Тврдош,
3. јула 2010.
† Епископ Атанасије
http://radiosvetigora.wordpress.com/2010/07/15/писмо-епископа-атанасија-јевтића-грч/
