Свети Петар Цетињски

У страхотној тами подловћенске зиме,
Срастао са јеком манастирских звона,
Свети старац слави Христосово име
Одгонећ` легије паклених демона.

За своје се стадо залутало моли,
Очинском љубављу плам геенски гаси,
А свака Га ријеч као стигма боли:
Оче Свемогући, племе моје спаси.

Прозбе и пахуље једне к` другим лете,
Студена пећина као цимвал звечи,
Док панично бјежесподобе уклете
Пред монахом кротким, што под Крстом клечи.

Смилуј се Господе мој јадном народу,
Не дај да у мраку гријеха погине,
Страдања ме њина као копља боду,
Раде све што знају, не знају што чине.

Одврати их Творче од неслоге клете,
Ђаволи им душе јадне уграбише
Злом превјере срамне и крвне освете,
На рођеног брата, брат сабљом кидише.

Пошаљи им свете Јованове прсте,
И Честицу Твога Крста пресветога,
Да их прсти Вјером спасоносном крсте,
Да их спасу Жртвом Распетога Бога.

И икону Твоје Матере љубљене,
Да им срца смјешком божанским раскрави,
Да им Рај донесу миле очи Њене,
Да Љубављу Њеном пречистом оздрави.

Па ако се тако силно наоружан,
Не одупре кнезу из страшне геене,
Ако их надвлада ад смрадан и кужан,
Са њима Господе погуби и мене.

Утихну мећава, сунце је одмјени,
Радосни се уздах Небесима оте,
Задивљеним сузом у старчевој зјени:
КОЛ`КО ЈЕ У ОВОЈ ДИВЉИНИ ДОБРОТЕ!