Неспоразум до неспоразума

Село Љуљаци се по мало чему разликује од већине других у книћанској општини. Сместило се на обе стране речице Груже, крај регионалног пута који од Горњег Милановца води ка Крагујевцу. Од уласка у село, када се преко моста скрене десно, до храма се иде уским кривудавим друмом, на којем асфалта више нема него што има. Пут се завршава на вису изнад села, а даље се може једино пешице или погледом.

Светиња је подно брда, окружена зеленом пучином траве и лишћа. Дочекује нас отац Наум, заменик доскорашњег игумана из Црне реке, оца Николаја. Овде су трећи дан, а од игумана је, каже, добио задатак да организује живот братства. Још се поштено нису ни распаковали, а посла има много. Ваља организовати смештај, одредити послушања, видети од чега ће се и како живети. Ипак, највећи проблем је неизвесност која се, попут облака, надвија над главама одбеглих монаха.

- Нисмо зилоти и јеретици, још мање расколници - започиње исповест отац Наум у великој сали недовршеног конака. - Понајмање секташи, како нас ових дана називају поједини црквени великодостојници. Када смо се замонашили дали смо завет Богу, завет који нам нико не може одузети. Шта год да се догоди, где год да будемо били и радили, служићемо њему.

У јавности је последњих месеци било пуно контроверзи у вези с овим догађајем. Најпре су, да подсетимо, средином прошле године приказане бруталне сцене пребијања штићеника у Рехабилитационом центру у Црној реци и мада то, у суштини, није имало везе са братством манастира. Затим је формирана материјално-финансијска комисија СПЦ која је открила низ малверзација у раду Рашко-призренске епархије, због чега је епископ Артемије умировљен, а монах Симеон Виловски рашчињен.

И премда је владика у целости прихватио одлуке Сабора, један део монаха се није са тим сложио сматрајући да је напад на епархију мотивисан сасвим другим разлозима. До кулминације проблема је дошло 14. фебруара, када је тадашњи администратор владика Атанасије Јефтић, тражио да се закључају врата манастира Грачанице, чиме је спречио улазак монаха из Црне реке који су дошли да се виде са својим доскорашњим духовником и епископом Артемијем. Сцене туче између калуђера узнемириле је јавност у Србији.

- Сукоб у Грачаници је исцениран и неодољиво подсећа на случај на сарајевској пијаци Меркале - објашњава отац Наум. - Ником није јасно коме је било у интересу да нам спречи улазак у манастир, а још мање како су се телевизијске камере одмах нашле на лицу места. Желели смо само да се видимо са владиком, да се посаветујемо шта нам је даље чинити, а то је, очигледно, неко желео пошто-пото да спречи.

Наш домаћин објашњава да је суштина проблема то што им је ускраћено право да сами бирају свог духовника, право које припада сваком члану православне заједнице.

- Хтели смо да нам владика Артемије остане духовник, да будемо у епархији у којој ће и он боравити - каже наш саговорник. - То нам је била жеља, али не и услов. Ако не може с њим, можемо бити било где се верска служба и данас обавља у складу са светим предањем, на исти начин као што се то чини стотинама година. Таквих епархија и владика још има у Српској православној цркви, али их је, нажалост, све мање.

Нови администратор митрополит Амфилохије Радовић није им изашао у сусрет, сматрајући да захтев за канонски отпуст није оправдан. Наводно, рекао им је да неће дозволити да секташе по Србији и наложио им да остану ту где јесу. Братство Црне реке то није прихватило. Скоро једногласно су одлучили да оду без канонског отпуста, а њиховим стопама кренуо је и један број монаха из других манастира Рашко-призренске епархије. Привремено су се сместили у етносело Лозница крај Чачка, да би се једна група сада преселила у конак цркве у Љуљацима. У међувремену, митрополит Амфилохије их је позвао да се врате, а сличан позив упутио је и патријарх Иринеј прошле недеље, приликом посете Пећке патријаршије.

Отац Наум признаје да је непослушност велики грех, али је зло и грех, каже, и оно што се с њима чини. Зашто им је ускраћен канонски отпуст, зашто им једноставно не дозволе да оду када се и другима до сада излазило у сусрет, пита се он.

Народ у Гружи је изненађен и затечен доласком монаха. Радује их чињеница да је живот у храму светог Јована обновљен, да ће се остварити жеља њиховог земљака, али се надају да ће се то догодити уз благослов и сагласје црквених великодостојника. Подела је, уосталом, и до сада било превише и никоме, кол’ко знају, добра нису донела. Понајмање Србима.

Текст и фотографије Владимир КРСТИЋ

извор: ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА; 24.06.2010

Ja ovde ne vidim ništa loše u izjavi vladike Artemija. I ne vidim razlog zašto bi neko nalupao minuse u vezi vladike Artemija. Kakvi ste vi to ljudi? Imate li uopste i malo vere u sebi?