Мр Зоран Чворовић
Безаконици о правди
Вук на овцу своје право има, ка тирјанин на слба човјека,
ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
(П. П. Његош)
Разлог за ово јавно обраћање је Саопштење Епархије рашко – призренске од 16. 06. 2010, под насловом „’Правда’ или неправда асистента Зорана Чворовића”. Саопштењем је анонимни писац, у име Епархије, реаговао на нашу изјаву објављену у дневном листу „Правда” од 15. 06. 2010. године. Међутим, ово наше јавно обраћање није упућено опскурном писцу Саопштења, јер не желимо да водимо било какав дијалог са оним који у тами ноћи, у 0:58 часова, саставља овакве пашквиле - у туђе име и за туђ рачун. Адресат овог обраћања није ни администратор Епархије рашко – призренске митрополит Амфилохије, јер ће он, као одговорно лице које представља Епархију, дати свој одговор на суду пред којим ћемо против њега покренути кривични поступак за кривична дела клевете и увреде, а која су извршена објављивањем наведеног Саопштења. Прави и једини адресат коме је упућен овај наш текст је православни српски народ, чија прва брига мора да буде трагање за истином, јер нас једино Истина може спасити.
Не пада снег да покрије брег,већ да свака зверка покаже свој траг.
(Српска народна изрека)
Наведено Саопштење Епархије рашко – призренске има једну тему – асистента Правног факултета у Крагујевцу мр Зоран Чворовић. Ова централна тема подељена је у три подтеме: професионални углед мр Зорана Чворовића, стручна компетентност мр Зорана Чворовића и нетачни наводи у изјави мр Зорана Чворовића, датој новинама „Правди” од 15. 06. 2010. г.
Професионални углед мр Зорана Чворовића, као универзитетског радника, оспорава се у Саопштењу позивањем на писма која су, после изласка из штампе књиге „Истина о случају владике Артемија”, аутора мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, Ректор Универзитета и Декан Правног факултета у Крагујевцу упутили Његовој Светости Патријарху Српском г. Иринеју. Позивајући се на ова писма, безимени аутор Саопштења, састављеног у име митрополита Амфилохија, а ко зна за чији рачун, показао је своје „познавање” права, али и свој однос према моралу.
Уместо да сакрије безакоње Ректора и Декана учињено на штету мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, због чега су они већ поднели кривичну Тужбу, безимени у ничеанском заносу моћи отвара причу под називом - Судбина књиге ’Истина о случају владике Артемија’ - која само може да штети, ионако тешко нарушеном угледу налогодавца Саопштења - митрополиту Амфилохију. Наиме, прави покретачи духовног линча двоје асистената Правног факултета нису били Ректор и Декан, већ митрополит Амфилохије и бивши епископ захумско – херцеговачки Атанасије. Они су 14. априла, у 03:00 часова, и 15. априла, упутили дописе Универзитету и Правном факултету (
http://borbazaveru.info/content/view/2304/37/), у којима су од Ректора и Декана захтевали да се „ограде” од мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, јер се њиховим „иступима дискредитују вискообразовне установе, али и њихови односи са СПЦ”. Овим су митрополит Амфилохије и бивши епископ захумско – херцеговачки Атанасије грубо прекршили чл. 11. и чл. 44. Устава РС, који државу Србију дефинишу као секуларну државу, у којој су верске заједнице одвојене од државе, потом, чл. 46. Устава, којим се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и чл. 3. Закона о црквама и верским заједницама, који аутономију верских заједница ограничава поштовањем одредби Устава, закона и ратификованих међународних конвенција. С друге стране, канони, као једну од дужности епископа, прописују поштовање државних закона (84. правило Светих Апостола; о дужностима епископа Н. Милаш, Православно црквено право, Београд – Шибеник, 2004, стр. 408 - 409). Тако се и у нашем случају потврдило, да креатори ванредног стања у СПЦ, који су у случају владике Артемија, по сопственом признању, суспендовали Устав (Епископ Атанасије, Одговор на „Апел” Артемијевих и Симеонових правника: „посебно чл.111, који међутим није предвидео случај као Артемијев”,
www.nspm.rs), а „каноне окачили мачки о реп”(изјава владике Атанасија Косари Гавриловић, Печат, „О лутањима политичке емиграције”), немају никакву правну свест. Они су по свом схватању законитости много ближи Брозу („не треба се држати закона као пијан плота”), него високим правним начелима садржаним у Савином Законоправилу и Душановом законику. Теолошки узрок оваквом одсуству правне свести код појединих архијереја СПЦ, налази се у јеретичком учењу о папској непогрешивости, које поједине наше владике испољавају у форми радикалне епископоцентричне теорије, противне предањском учењу Православне Цркве (Епископ браничевски Игњатије: „Сабор није тело које има врховну власт у цркви, у смислу да је изнад епископа”,
www.kudadalje.info). Српски народ мора да зна једноставну истину, да однос сваког појединца према начелу законитости и начелу правне једнакости је мерило његовог односа према ближњима, према Отаџбини и њеној будућности.