Уцрковљени народ - стуб Цркве Христове.

У прошлом писму сам указао на улогу православног народа у борби против „Живе цркве”, на то да је светињу истините Цркве против живоцрквењачког поганства бранио углавном народ - мирјани и иноци, а много мање - пастири. Народ је био тај који је морао да рјешава дубоко животно и - авај! многим архипастирима и пастирима нејасно - питање: „гдје је истинита Црква?” И народ је својим духовним чулом изабрао истинити пут, и пошао за истинитим Христовим пастирима, који полажу душу своју за стадо Христово, а не за самочиним збориштем вукова у јагњећој кожи.

Тежа је ситуација руских православних људи била када се морало рјешавати друго питање - о увођењу у богослужбену праксу новог календара. У питању живоцрквењачком за очи неумрљане прашином ипак су били јасно видљиви велики путокази у лицу архипастира и пастира који су подигли и високо држали знамење истинске Цркве, од којих су многи стајање за светињу Цркве запечатили тешким страдањима. А након изласка на слободу Свјатејшег Патријарха, који се изјаснио о свом односу према „Живој цркви” и јасно показао њену неканоничност, питање је престало да буде питање: за људе који нису изгубили савјест и који су макар у минималној мјери имали страх Божији постао је непорециво јасан расколнички карактер обновљеничког покрета уопште, као и „Живе цркве” конкретно.

Другачије је стајала ствар када је искрснуло питање о новом календару. Не говорећи о томе како је питање ово многима било нејасно у суштини, и како им није изгледало много важно, у поређењу са питањем обновљенаца, тешкоћа односа према њему се продубљивала околношћу да је иницијатива увођења новог календара потицала од канонски законите Више Црквене Управе, којом је руководио Патријарх који, уз све то, само што је био изашао из заточеништва. Питање се усложнило колебањима саме црквене власти, која је у својим одлукама час прелазила на нови календар, час се враћала на стари. Напокон, противрјечне вијести које су долазиле са православног Истока и његов однос према питању календара увеличавали су тешкоћу његовог рјешавања (да и не говоримо о појединим областима, као што је била, на примјер, Тверска епархија, гдје је самовлашће и бесцеремонијалност епископа, који није презао ни лажима да се служи, само да би увео нови календар, дефинитивно је збуњивала словесне овце). Али гле, без обзира на изузетно велику сложеност и запетљаност питања, народ је са достојанством изашао из тешке ситуације и оправдао вама познате ријечи источних патријарха: „Код нас ни патријарси ни Сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар вјере код нас само тијело Цркве, тј. сам народ”.

И код нас се народ, одбацивши обновљеничку власт у сагласности са законитом црквеном влашћу, а нови календар - успркос наредбама те власти, и у једном и у другом случају показао као „чувар вјере”, дејствујући и у једном и у другом подједнако православно: јемство за то и живо свједочанство јесте и оно што ви, драги моји, прочитасте у моја два посљедња писма.

http://svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov13.htm