Ponavlja se „Kiparski scenario”, kada su monasi napustili manastire u delu Kipra koji su okupirali Turci. To su Turci jedva dočekali i odmah te manastire pretvorili u muzeje kao deo „kulturne baštine”, vrlo dobro znajući da su živi manastiri najveća prepreka turskoj okupaciji Kipra

Ruska narodna linija je dosta pisala o dešavanjima u eparhiji Raško-Prizrenskoj SPC i smeni vladike Artemija. U ovom tekstu bih želeo da ruskim čitaocima prenesem jednu vrstu hronoloških događanja oko toga, duhovnu dimenziju i upozorenja koja su sve to pratila i rezultat svega koji već daje pomalo tragične obrise.

Osim ogromnog duhovnog značaja koji ima ova eparhija, ovo pitanje ima i vrlo konkretnu političku pozadinu, o kojoj na žalost u Srbiji a ni u svetu niko ne govori. Naime, ponavlja se „Kiparski scenario”, kada su po ovom modelu napada na blagočestivog vladiku, monasi napustili manastire u delu Kipra koji su okupirali Turci. To su Turci jedva dočekali i odmah te manastire pretvorili u muzeje kao deo „kulturne baštine” vrlo dobro znajući da su živi pravoslavni manastiri najveća prepreka turskoj okupaciji Kipra.

Eparhija Raško-Prizrenska je eparhija koja u svom sastavu ima jednu petinu od ukupnog broja monaštva SPC i samim tim predstavlja najčvršću branu za potpuno odvajanje Kosova i Metohije od srpskog tela. U najtežim trenucima po srpski narod, u vreme strašnih divljanja šiptarskih terorista, monaštvo ove eparhije je bilo uz svoj verni narod i sa njim prolazilo kroz sva strašna stradanja koja su zadesila srpsku Crkvu i narod u proteklom periodu.

Vladika Artemije je, kao dostojan učenik novoprojavljenog srpskog svetitelja prepodobnog Justina Popovića i odlučan borac protiv uvođenja novotarija u bogosluženja u SPC, postao meta crkvene birokratije okupljene oko Sinoda SPC i nekih vladika. Početak ozbiljnog sinhronizovanog sinodskog udara na vladiku Artemija bilo je njegovo odbijanje da da blagoslov Džozefu Bajdenu za posetu srpskim manastirima na Kosovu i Metohiji. Sredstva javnog informisanja u Srbiji, koja su uglavnom pod kontrolom velikog srbofoba i mrzitelja svega pravoslavnog Džordža Soroša, započela su pravi linč u najboljim tradicijama Gebelsove nacističke propagande. I metodi i rezultati i izvršioci medijske kampanje koja je pokrenuta protiv vladike Artemija pokazuju da je ona planirana u istim onim centrima koji su planirali i namestili masakr na Markalama, i Srebrenicu, i Račak i sve druge gadosti koje su proturane da bi se ocrnio pravoslavni narod srpski.

HRONOLOGIJA ZLA Ali da ne dužimo, navodimo redosled događanja koji je usledio:

- U subotu, 13. 02.2010. god. (uoči početka Velikog Uskršnjeg posta) Sveti Sinod SPC je udaljio episkopa Raško-Prizrenskog od upravljanja eparhijom. Za novog administratora je postavljen penzionisani episkop Atanasije (takođe u kanonima nepoznat izraz; vladika koji je na svoj zahtev tražio da se razreši upravljanja eparhijom zbog nemoći moćan je da preuzme najznačajniju eparhiju SPC. Kako čovek koji je sebe ispisao iz episkopskog čina preuzima drugu eparhiju posle svog „umirovljenja”. Da čovek ne poveruje da se to sve dešava u Pravoslavnoj Crkvi.)

- Najveći zastupnik Srba pred Gospodom Sveti Sava Srpski dva puta je proplakao u kratkom vremenskom periodu. Prvo je zamirotočila njegova ikona na Svetoj Zemlji, a zatim i na Krimu. Neki umni ljudi su upozoravali da je Srbija upravo zahvaljujući molitvenošću, u prvom redu monaha Raško-Prizrenske eparhije, bila pošteđena velikih prirodnih katastrofa. Ali to izgleda nije zanimalo crkvenu birokratiju.

- Administrator odmah započinje sinhronizovani udar po svim manastirima koji su se drznuli da ne prihvate uvođenje novotarskih bogosluženja, nego su nastavili da vrše službu po vekovno ustanovljenom poretku.

- Smenjuje igumanije i igumane u više manastira i u vreme Velikog Posta, izriče epitimije i zabrane služenja svete liturgije. Vrhunac predstavlja epitimija izrečena na Veliku Sredu, dan Judine izdaje, Crnoj Reci, najvećem srpskom manastiru posle Hilandara.

- Sabor SPC zabranjuje vladici Artemiju da boravi u eparhiji Raško-prizrenskoj i ostavlja Sinodu da odluči gde će vladika Artemije da boravi.

- Sve vreme trajanja Sabora SPC, verni narod, osećajući da se otrovna šapa Vatikana nadvila nad Svetosavskom Crkvom, svakodnevno se okuplja pred zgradom Patrijaršije i, uz pevanje duhovnih pesama, pokušava da srpskim arhijerejima uruči pismo-peticiju za razmatranje na Saboru.

- Međutim, ni 15.000 potpisa vernog naroda nije bilo dovoljno da bi se taj zahtev uzeo na razmatranje na Saboru, a Sinod traži od države obezbeđenje zgrade Patrijaršije, pa kordon specijalaca ne dozvoljava da se preda peticija vernog naroda. Pa zar je potrebno da policija čuva srpske arhijereje od vernog naroda. Upamtio sam karakterističnu rečenicu koju je tada izrekao Anatolij Stepanov, glavni urednik „Ruske narodne linije”, koji je u vreme trajanja Sabora SPC bio u Srbiji: „Pa da su četiri verujuća čoveka podnela zahtev za razmatranje Saboru, Sabor je dužan da taj zahtev razmotri”. U tom pismu-peticiji se jasno kaže da se u kontaktu sa inovernima otišlo toliko daleko da su neki od arhijereja zajedničkim molitvama sa inovernima prekršili čitav niz kanona.

- Ubrzo posle Sabora raščinjuje se monah iz Crne Reke Antonije Davidović, koji se tri godine podvizavao u usamljenom bezmolviju u skitu koji pripada manastiru Crna Reka, koji posle progona svog duhovnog oca Artemija napušta skit i pridružuje se vernom narodu koji potpisuje peticiju Saboru. Ekspresno formiran crkveni sud ga drakonski kažnjava lišavanjem monaškog čina, bez poziva i mogućnosti da na tom istom sudu iznese svoju odbranu.

- Ugledni srpski pravnici se organizuju i formira se „Inicijativni odbor srpskih pravnika za očuvanje pravnog poretka i jedinstva Crkve”. Oni ubrzo satavljaju javni „Apel za odbranu pravnog poretka SPC”, koji se svakodnevno nadopunjava novim pravničkim imenima. Kako su pravnici naglasili u svom apelu, „mi se ne okupljamo oko ličnosti vladike Artemija, već oko Crkve Svetoga Save, koja je starija od svih nas”.

- Ubrzo posle Sabora „umirovljenog” administratora zamenjuje na mestu administratora mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije. On odmah nastavlja tamo gde je stao njegov prethodnik i smenjuje igumana manastira Crna Reka, najvećeg srpskog manastira posle Hilandara. Monaštvo manastira, odano svom igumanu i vladici Artemiju, obraća se javnosti i Sinodu da ne želi da ostane u eparhiji Raško-prizrenskoj i traži kanonski otpust da pređe u eparhiju kod svog duhovnog oca. Isto se dešava i sa manastirom Sveti Arhangeli kod Prizrena i igumanom Benediktom. U potresnom pismu monaštva Crne Reke kaže se, između ostalog, sledeće: „Bratstvu je nemoguće da ostane u kući iz koje je proteran njen duhovni otac, tim pre što ju je on iz temelja obnovio, preporodio i udahnuo u nju svetopredanjski duh. Proterati njega bez dokazane krivice, znači proterati i nas, njegova verna čeda jer smo mi dvojedno i nerazdeljiva celina stvarana u proteklom krstonosnom periodu raspete eparhije. To su trebali da znaju oni koji su odluku o razrešenju i progonu doneli. (…) U slučaju da ne dobijemo kanonski otpust, bratstvo će i bez kanonskog otpusta kolektivno napustiti manastir 03. 06. 2010. godine, Pritom prihvatamo svaku kaznenu meru crkvenih vlasti ne odvajajući se na taj način od tela Crkve kao njena verna čeda.

POSLEDICE Tako se polako ostvaruje zamisao neprijatelja pravoslavlja koju smo naveli na početku ovog teksta. Kada u srpskim manastirima na Kosovu i Metohiji više ne bude srpskih monaha, to će se oni brzo po ”kiparskom scenariju„ pretvoriti u muzeje. A muzeji sigurno neće doprineti ostanku Kosova i Metohije u sastavu Srbije.

Tako je jedna izdvojena teološka ”elita„, koja je, usled raznovrsnih kompromisa i pritisaka, vodila dijalog sa inovernima i u ime SPC prihvatala dokumente suprotne pravoslavnom učenju, svojim ponašanjem dovela do vrlo teških posledica koje se odražavaju na sve nivoe života srpskog naroda. Prepodobni Justin Popović se kanonizuje na Saboru, a vladike modernisti su ga proterale sa Bogoslovskog fakulteta SPC. Prvi put u istoriji tog fakulteta predaje jedan rimokatolik Hrvat Jure Zečević. A prepodobni Justin Popović je ekumenizam zvao svejeresju.

Mnoge poplave i odroni su postali deo svakodnevnice Srbije. Ogroman deo srpskog naroda je bukvalno na ivici gladi. Srpski verski velikodostojnici užurbano pripremaju dolazak rimskog pape. Crkvena birokratija, kako je lucidno primetio Vladimir Semenko, kao da želi smenu cele pastve. Jer crkvenim modernistima ne trebaju ljudi koji će ih podsećati na kanone, oni se ugodnije osećaju u društvu Katarine Sobčak, rokera bajkera ili Ivana Demidova. Ali srpska crkvena birokratija je otišla korak dalje od ruske. Tako je na ”Duhovskim svečanostima„ ispred crkve Svete Ružice u Beogradu, pored srpskog patrijarha Irineja u prvom redu sedeo Goran Bregović, čovek koji je napisao bogohulne stihove ”a on je bio kopile i jad„ aludirajući na samog Gospoda Isusa Hrista. Pa zar je to društvo za srpskog patrijarha?

Ali, kako je u intervjuu listu ”Pečat„ rekao posle Sabora episkop Artemije, verni narod će očuvati veru Pravoslavnu. Nema zla bez dobra, kaže stara srpska poslovica. Čovek snuje Gospod presuđuje. Nadamo se u Gospoda da će On, Svojom Promišlju i ovaj udar Vatikana na SPC pretvoriti u oganj vere, pokajanja i očišćenja vernog naroda srpskog koji će sagoreti sve modernističke antipravoslavne sablazni sa tela Srpske Svetosavke Pravoslavne Crkve i da će Srbi ostati narod Svetog Save, narod Hristov a ne papin.”