Симеон Виловски одлуком Црквеног суда лишен свештеничког и монашког чина и искључен из Црквене заједнице
3. Јун 2010 - 8:01

Црквени суд Епархије будимљанско-никшићке је на својој седници 22. маја у Беранама донео пресуду којом је протосинђел Симеон (Виловски), бивши настојатељ манастира Бањска, лишен свештеничког и монашког чина и враћен у ред лаикâ са световним именом Дејан и искључен из црквене заједнице на три године.

Велики црквени суд Српске Православне Цркве је својом одлуком, а сходно црквеним правилима, предмет протосинђела Симеона (Виловског) уступио у надлежност Црквеном суду Епархије будимљанско-никшићке. Црквеносудски тужилац Епархије будимљанско-никшићке је на основу прикупљеног доказног материјала против протосинђела Симеона подигао отпужницу. Она му је лично донета у екстрадициони притвор у Грчкој, где се исти налази због кривичне пријаве судских органа Републике Србије који су од грчких власти тражили његово изручење. Протосинђел Симеон је одбио да прими пресуду и да разговара са лицем које је дошло да му је уручи.

Такође треба нагласити да оптужени протосинђел Симеон (Виловски) није искористио право да у року од четрнаест дана од пријема отпужнице Црквеног суда достави свој одговор на исту, па је Судско веће, сходно члану 66. Правила и поступака за црквене судове (ПЦС) СПЦ, закључило да оптужени учињена дела признаје.

После подробног и савесног испитивања свих доказа у поменутом предмету, Црквени суд Епархије будимљанско-никшићке је дошао до једногласног закључка да је оптужени протосинђел Симеон својим немонашким и нецрквеним деловањем, самовољом и непокоравањем надлежним црквеним властима, као и ширењем неистинâ и клеветâ, изазвао велику саблазан и нанео штету угледу Цркве и њене јерархије. Он је ово чинио ради своје личне промоције, прибављања личне материјалне користи и обезбеђивања могућности сопственим сарадницима и сродницима да се окористе на штету Епархије рашко-призренске, њеног клира и верног народа, притом покушавајући да избегне одговорност за флагрантно кршење светих канона и на њима утемељених црквених уредби и прописа.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је још на свом редовном заседању у мају 2006. године донео одлуку – а њу су прихватили сви чланови Сабора осим епископа Артемија, који је издвојио своје мишљење – да се протосинђел Симеон (Виловски) „због дотадашњих прекршаја црквено-канонског поретка, због неистина изјављених пред одређеном Комисијом Светог Архијерејског Синода 17. маја 2006. године и због уношења немира међу клир Епархије рашко-призренске, разреши свих административних и црквених дужности, те против истог поведе црквено-судски поступак” до 1. септембра те године. Нажалост, тадашњи надлежни епархијски архијереј, Владика Артемије, није извршио ову одлуку Сабора. Она је поновљена на заседању Сабора у новембру 2008. године и у мају 2009. године, а Светом Архијерејском Синоду је поверено да исту преко надлежног архијереја спроведе у дело. У међувремену, противно овим одлукама Сабора, Епископ рашко-призренски Артемије унапређује Симеона Виловског у чин архимандрита, а потом га поставља за свог архијерејског заменика иако има викарног епископа, који је архијерејски заменик по преимућству.

Црквени суд је, поред прикупљених доказа, узео у обзир и чињеницу да је оптужени већ дужи низ година вршио преступе који подлежу интервенцији Црквеног суда и да се, и поред све стрпљивости и снисходљивости према њему, није покајао нити призвао правом путу. Штавише, оптужени се још више упустио у отворено клеветање и јавно оптуживање Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора СПЦ, истрајавајући у свом антиканонском и антицрквеном деловању, што је на најдрскији начин показао недавним подношењем тужбе грађанским судовима Републике Србије против Светог Архијерејског Синода и Владике Атанасија, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког, чиме је прекршио 9. правило IV Васељенског сабора и члан 60 Уредбе за унутрашњи и спољни манастирски живот СПЦ.

Оптужница и прикупљени докази су недвосмислено показали да је оптужени још као студент теологије у Солуну, не помињући на богослужењима надлежног Епископа (цариградског Патријарха), служио на антиминсу освештаном од стране епископа Артемија, чиме је прекршио 14. и 17. члан ПЦС СПЦ, а што повлачи казну лишења свештеничког чина. Овим преступом је изазвао озбиљне проблеме у односима наше Цркве са Васељенском Патријаршијом и нанео огромну штету угледу СПЦ. И поред сведочанстава о овом преступу, протосинђел Симеон је поводом овог питања дао 2006. године лажну изјаву пред одређеном Комисијом Светог Архијерејског Синода СПЦ, чиме је додатно показао непоштовање надлежних црквених власти (чл. 19. ПЦС СПЦ).

Вративши се са студијâ, протосинђел Симеон је себе наметнуо као највећи управни ауторитет у Епархији рашко--призренској, учвршћујући свој статус прогоном, претњама и разним видовима притисака које је спроводио над клирицима Епархије, о чему постоје многобројне изјаве у доказном материјалу. Тај стечени статус је користио за прибављање личне материјалне користи и давање привилегијâ својим сродницима и лојалним сарадницима. Кршећи чланове 22 и 34 ПЦС СПЦ, протосинђел Симеон је незаконито присвајао црквени новац, а приликом свог последњег одласка (односно бега) за Грчку 12. фебруара 2010. године, отпужени је, како је Суд установио, са собом понео и део документације Епархије рашко-призренске.