Svako može da vjeruje kako hoće a ja vjerujem onome sto me uci moja Crkva- Srpska Pravoslavna Crkva.
Normalno da smo i prije Svetoga Save postojali kao narod, ali on je konacno sav Srpski narod prosvetio, osvetio i priveo Gospodu.
Slično kao sto će ovu epohu obiljeziti Sveti patrijarh Pavle, tako, i još vise, svoju epohu i narod obiljezio je Sveti Sava Prvi arhiepiskop Srpski- 1219 godine.

Moja poruka je da se ne svadjamo i osudjujemo jedni druge, nego polazimo od postavke- da nas je rodila Srpkinja majka, da smo Pravoslavci i da treba jedni druge vide da volimo i postujemo nego sami sebe.
„Vidjeh brata vidjeh Hrista”- uzvikivali su Sveti Oci.
I kao sto je govorio Sveti Nikolaj Zicki i Ohridski; kada pocnemo razgovor, krenimo od sličnosti a ne od razlicitosti, jer ako krenemo od razlika nećemo dalje ni stici.
A Gospod nas se molio Ocu svome; .. da i oni budu jedno kao Mi... tj- da i mi u Hristu bedmo Jedno, jedinstveni, sjedninjeni i slozni.

Bez Krsta Hristovoga nema nama ni vaskrsenja. Bez ljubavi Njegove ne da nećemo ljubiti neprijatelje nego nećemo ljubiti ni bliznje niti Boga.

„Daj Boze da se Srbi slože, oboze i umnoze”

Црква је Христово Тијело (Апостол Павле) и врата је паклена неће надвладати.
Није наше да судимо ко ваља ко не ваља- Бог је Судија и позвао нас је: Не суди да ти се не суди, и како судите онако ће вам се судити. Још је рекао Господ: ако не опростите ни вама Отац мој небески неће опростити.
Господ зна ко је праведан а ко неправедан. Неко ће се спасити неко неће. Али Цркве нико неће испрљати нити уништити јер је то немогуће. Као што Христа смрт није могла задржати јер је он „Живот у гробу (Статија-Жизан во гробје), тако је неприродно мислити и немогуће људима Цркву Христову окренути у контра смјеру.

Зато, не треба да се бринемо да ће наша Црква тобоже издати Христа, НЕЋЕ јер не може, јер је она Његова а не наша.

Господ ће се постарати и за вјеру и за невјеру.
И свако ће добити по заслузи.
Зато се ми покајмо за своје гријехе, имамо Свете Литургије, Свету Тајну Исповјести-Покајања и Свету Тајну Евхаристије-Причешћа.”

„Многи су домови у царству Оца мога” - рекао је наш Спаситељ.
Значи то и; да неће свако добити исту награду, и у Царству небеском постојаће неки рангови, према заслугама на земљи, а као што земаљска Црква већ назива неке Свете, нпр. Мајку Божију ПРЕСВЕТА- једино она има тај епитет, неки су Великомученици, неки Мученици, неки Свети, Преподобни,блажени итд.
А о ЉУБАВИ Свечудесној Христовој најљепше је писати са нашом љубављу према Њему и ближњима.
Сложио бих се са братом горе који написа да не може исто вољети Православног и инославног. И ту постоје нијансе љубави. ...
Али: Србин Православац се заљуби у инославку и заволи је свим срцем својим, и на крају је крсти и вјенча у Православној Цркви.
Има тога зар не?
Значи и кроз тјелесну љубав проказала се духовна и то она Љубав Христова, спасавајућа.
А шта мислите када би ми били такви као буктиње упаљене и горили Христовом љубављу према читавом свијету свим људима, обасјавали им и показивали Христа. Када би Љубав Христова кроз наша срца и душе облагодаћене Духом Светим, свједочила другима пут ка спасењу, у јединој Истину Христу Господу...
Светитељи су то имали, као нпр. Свети Првомученик и Архиђакон Стефан који је када су га каменовали молио Оца небеског да им опрости јер не знају шта чине, и ми знамо да је Бог услишио његову молитву јер је опростио младоме Савлу који је држао хаљине (у знак подршке) онима који су каменовали анђела у тијелу Стефана, и на крају Савле постаде Апостол Павле.
На нама је да свједочимо „јер да смо ми Хришћани заиста какви требамо бити не би било незнабожаца”- Свети Јован Златоусти, а какви ми то требамо бити „мирни, кротки, незлобиви”- Свети у Христу Господу.

На крају и они који не желе својевољно да прихвате Христа и неће па неће, „хуле на Духа Светога”, немојмо их мрзити него жалити и опет се молимо да се поврате на пут спасења, да се покају и дођу у познање Истине- Христа, и то је оно што ми можемо дати свијету, и када нас Господ позове рећи ћемо: „добру трку трчах и истрчах до краја”..помилуј Господе...

Господине Стево, није Црква у последњих 60 година одбацила свој народ од себе, него је народ Српски одбацио Цркву- Христа од себе, а Господ , молитвама Свих Светих, опет помилова Српски народ и закрили га крилима Цркве. И све ово што се данас пишр против Цркве Христове и Његових служитеља у Светом Олтару не долази од Господа него од непријатеља Цркве, зато се ми СРБИ престројмо на страну Светог Саве, Светог Николаја и Јустина и Новопросијавшег Павла патријарха и у љути бој против духова таме..

Narod Srpski je pokazao svoju odanost Crkvi u ovo vrijeme kada je milion Srba u „gromoglasnoj tisini” ispratilo patrijarha Pavla.

Koliko je danas narod „uzburkan”, sto napisa Pesnik, ne primjecujem ni ja, jer ja ne primjecujem takođe da je iko od vjernika uzburkan u Crkvi, i da iko spominje „zbivanja u Crkvi”. Zaista.

Eno npr. onaj nesrecni monah Antonije sto poziva preko anticrkvenih sajtova narod Srpski na „masovna okupljanja”- znaci demonstracije ispred Ptarijarsije- sakupi 10-15 nesituiranih - nezaposlenih osoba kojima odgovara situacija da privlace paznju na sebe, a vjerovatno se rijetko ko od njih pita- jeli Gospodu ugodno da oni grijesni (ne osuđujem ih-ali grijesni sigurno jesi jer smo svi, „nema covjeka da živi a da ne grijesi, jedino si Ti Gospode bezgrijesan i Pravda je Tvoja vjecna i riječ istinita”)

Ja bih najviše volio da ja budem dostojan clan Crkve, a nisam. Pa kako mogu onda zahtijevati da se „Crkva procisti” od nepodobnih i nedostojnih? Ko sam ja da sudim, ko valja a ko ne valja? I možda bas sto mi se čini da neko ne čini dobro, a ne znam, možda je on velik pred Gospodom? Daj Boze!

Znate crnogorsku anegdotu_ kadaa je izasao proglas po svijetu da se sijeku zločinci, prvi se zločinci dohvatise sablja i rekose: gdje su da ih sjecemo?
Gdje smo mi?
Jesmo li mi pravedni pa trazimo „sjecu knezova”?

Druga anegdota: kaže crnogorac (podrazumjeva se da je Srbin) A, Coce, kada je Adam zgrijesio Bog je poslao andjela da ga istjera iz raja, a da se Adam suprostavio andjelu i izvadio mac da se bije, ostavio bi nejga Bog u raju jer bi vidio da je stvorio junaka a ne rdju od covjeka.

Pouka ove druge anegdote jeste da se mi sukobimo sa samim sobom, jer smo sebi najveci neprijatelji, a Gospod nam je Najbolji Prijatelj, koji ceka da se pokajemo.

Crkvom dise Sveti Duh, Crkva je tijelo Hristovo, i od kud nama pravo da mi svoje trazenje i svoju volju stavljamo iznad Bozije- ja bih želio, ja bih volio- da u Crkvi bude to i to- a na kraju ne znam ni da li je ispravna moja zelja... a zašto ne kažemo jednostavno: ...„neka bude volja Tvoja, kako na nebu tako i na zemlji”, ili kao starac Porfirije: molite se neka bude Volja Bozija sa vama i spasicete se...

Prastajte Tempi, otkotrljanom kamenu sa ognjista

Српска Црква је имала много већих проблема када су нас Турци тиранисали 500. година, такође се Српска Црква имала великих проблема када су у НДХ- павелићевој сатанској творевини - убијани сви СРБИ ПРАВОСЛАВНИ- само зато што су Христови- као у првим вијековима, а када су дошли безбоћжни комунисти на власт и на сједницама комунистичке партије проглашавали да је „вјера уништена” а свакако су под вјером подразумјевали ПРАВОСЛАВЉЕ, Српској Православној Цркви није било лако,,
И опет све прође, помријеше и праведни и неправедни из тог времена и сада су неки од њих у рају а неки у паклу. И обично они који су мислили да су побједили- убице и злочинци који убијаху нејач и мислили су да су побједили „себе су убили” (Св. Николај Жички). А они који су „били побјеђени” Мученици су, ипсповједници и спасиле се...

Данас, хвала Богу, наша Црква помјесна нема тако великих проблема. Проблеми постоје, али Црква их рјешава на лаган и мудар начин.
Постоје проблематичне парохије, проблематични људи, али ЦРКВА никада не може бити проблематична јер је ОНА сама Тијело Христово а Христос њена глава...

Сјећам се ситуације у манастиру нашем Светом Хиландару деведесетих година- ситуација слична као у Српском народу-обезглављеност и смутња. (Неко вели да је Хиландар огледало нашег народа-слажем се). И када је човјек онда судио мислио је да је Хиландар „готов”, „нема братије”. „неслога”-... а за пар година прођоше неки људи и одоше, дођоше други, Свети сава не напусти своју Светињу и ено данас Хиландар сија СРБАДИЈИ, свијету, обнавља се у сваком погледу. Хвала Богу.
Бако, слушајмо Господа и Цркву Његову.
Стево, учините све шта можете да црквени поредак влада тамо гдје сте Ви, да се Владика треба поштовати, рука му се љубити, благослов Свети узимати, учите то млађе, а немојте да их учимо да требају бити подзриви и сумњичави према Српским владикама јер је то наука безбожничка.
„Панда реи”- све тече, протећемо и ми још за мало, колико ћемо још живјети, довољно да се покајемо, обратимо Богу нашем, опрсотимо, затражимо опроштај, сложимо, обожимо, умножимо, помилујемо, закрилимо, заштитимо, добро говоримо, лијепо мислимо, Христос да буде наша мјера- битије- добробитије и вјечножитије.
Бог Отац наш а црква Мајка наша и сада и увијек и кроза све вијекове. Амин.

Свети Јован Лествичник пише у својој Љествици да је „послушање изнад поста”, тј. да онај ко нема послушање према старјешинама (Слушајте старјешине своје; Увијек је слуга нижи од господара свога, увијек је учитељ већи од ученика - ријечи нашег Бога Исуса Христа) гријеши и када пости.
Ако вјерујемо у Христа Сина Божијег Васкрслог из мртвих, онда вјерујемо и ономе чему нас Он учи- Светом Јеванђељу, и онда вјерујемо да смо једино сигурни од сатанских вукова у тору који се зове ЦРКВА, и чији је дио и наша многонапаћена СПЦ.
Господине Стево, наша СПЦ је увијек страдала са својим народом.
Србин без Православља је као овца без паше- Св. Николај Жички.
Србин је идентификовао своје биже са ЦРКВОМ - СПЦ, и без Цркве нема Срба. А како вели Свети патријарх Павле: „ако изгубимо образ, никаква штета није ни да нас нестане”. А шта је „ОБРАЗ” у нама ако није икона Божија, слободна воља наша коју користимо за добробитије или злобитије.
Бог је нама дао БИТИЈЕ (постојање), наш удио у спасењу и превазилажењу смрти и трулежности треба да буде ДОБРОБИТИЈЕ (добар живот, доброчињење, уподобљење ДОБРОМ БОГУ, повратак Прототипу, а онда нам опет Бог даје ВЈЕЧНОБИТИЈЕ, и то тачно по мјери нашег живота, онако како смо заслужили сви ћемо примити.

Господине Стево, размислите поштено о нашој СПЦ не упоређујући је са вашим локалним проблемом и објективно ћете закључити; да наша СПЦ не иде ка признавању папе, да наша СПЦ неће издати Господа, да је наша СПЦ запечаћена Светим Духом, а они „који зло траже зло ће их стићи а они који добро траже добро ће их стићи”.

И код вас је ситуација рјешена. Хвала Богу.
Владике нису непогрјешиви, али су они изабрани насљедници Апостола.
И Апостоли су гријешили, јели их зато требамо осуђивати и происпитивати њихова дјела? Зар их Бог не прослави? И Блажени Августин је гријешио и сви људи, од постанка свијета, од Адамовог пада, и баш због спознања да смо слаби треба да још више подржавамо једни друге, а не да осуђујемо, јер сам први за осуду. Сви ми.

Мало је добрих ђенерала, мало је добрих физичара, мало добрих доктора, мало је доброг вина, мало је чисте воде, мало чистог ваздуха, мало је добрих - више лошијих. Од Бога и у Богу је добро и добри,и да људи живе сходно Божјим заповјестима не би биле загађене ријеке, ваздух затрован, људи унесрећени, дјеца умирала од глади.
Да ми ваљамо и да смо у Хриту били би облагодаћени Светим Духом, а пошто је „светима све свето”, вољели би све људе и сву творевину јер Бог што створи „све добро бијаше”.

Дај Боже свима нам да се преобразимо и да схватимо да смо „пара и дим” и „атом у свемиру и секунда времену”, „будале Христа ради” „отпад овоме свијету” д: „ја сам крив за све и свакоме” (Достојевски)... кад зарониму у дубине своје душе (Владета Јеротић) схватићемо да су други бољи од нас.

To sto nam Gospod zapovjeda da ljubimo i neprijatelje naše- lijepo motritelj razjasni-znači da ih njih mozenmo smatrati uzrocnicima nasg pokajanja i pomoćnicima nasem spasenju... Na jednom mjestu divni Sv. Nikolaj Zicki se pita: ne znam ko su mi bili veci prijatelji; prijatelji ili neprijatelji,, pa zaklucuje- neprijatelji su moji bili samo moji sirovi prijatelji...

Samo djavo koji je duh tame i „neprijatelj roda ljudskoga” i to od pada Luciferovog i koji se po pravoslavnj dogmatici više ne može pokajati, izgubio je tu mogućnost vremenom jer se upodobio ZLU kroz svoju gordost i koji jeste uzrocnik zla kod ljudi, u saradnji sa ljudima, varajuci ljude (djavo ide kao lav trazeci da prozdere.. Hristove rijeci)- dakle on se ne razlikuje u svom neprijateljstvu ni prema Bogu ni prema Crkvi, ni prema covjeku- on mrzi Dobro jer je zao.
I on se ne može voljeti-ljubiti ni u kom obliku jefr je ta ljubav apsurdna. Jer se on više ne može pokajati- #
Jeres kroz svoje ucenje o Predestinaciji iskazao je Origen- da će se na kraju sve povratiti u dobro- i zato je osuđen na Vaseljenskom saboru.
A Sv. Maksim ispovjednik uci o Vozglavljenju u Hristu, o povratku ikone svome Prototipu, povratku cojeka svome logosu bica, i to opet kroz dobrobitije, dakle slobodan covjekov izbor, zivot, opredjeljenje za Vaskrslog Hrista. Isto tako covjek ima mogućnost i da kaže NE Bogu i da se tim opredjeljenjem- „hulom na Duha Svetoga” opredjeli za pakao-vjecnu zajednicu sa satanom.
Mi biramo kojem ćemo se privoliti Carstvu, kao Car Lazar. Zemaljskome ili nebeskome. Raju ili paklu. A ljubav u nama nam pokazuje na kom smo duhovnom stepenu razvoja ili pada.

Tempa koji piše o ljubavi a skoro da je i nema...