Благослов Светога Саве


Љубљена дјецо моја:
минуше вјекови као трептај ока,
а моја душа спокоја не нађе
јер рана је моја превише дубока,
дубља од значаја косовскога боја
као презир хладна, к’о лош пут широка.

Само онај што за чеда своја дисао није
не може разумјети бол од којега срце трне,
као од гријеха душа чедна,
као пред курјаком младунче срне,
и само такав не зна какав се немир крије
кад оцу синовљев поглед открије,
да међу браћом клија коров неслоге црне.

Свака је рана ваша и моја рана била,
сваки сам пререзан гркљан својом крвљу мазио,
слађе н’о чашу меда, чашу сам жучи пио
само да мање пате дјечица моја мила.
Без престанка Господа молио,
и Мајци Божијој Молитве узносио
да вам Крст оставе и страшну Голготу,
само да униште ту неслогу вашу,
ту злу крв проклету, ту вјечну срамоту!

Јер мудар се не боји онога што му тијело
може погубити,
већ онога што раба Божијег у њему жели убити,
мудар са осмјехом иде на Голготу
јер зна да тај пут води вјечноме животу.
Мудар не носи радо ланце, али их поносно носи
јер зна да тако Господу служи, а зломе пркоси!

Много сам браће, очева, дједова ваших привео Господу
поносна срца и радосне душе,
цијелу вјечност плачући гледах како вам очи боду
и Храмове руше,
и туга је моја радосна била, и моји јецаји
бијаху срећни,
јер знадох да патња ваша, улаз је у живот вјечни,
и да ми је све Молитве Господ испунио
и живот човјека вриједним учинио,
и онај земаљски кратки, и овај непролазни,
и сви би ми порази били слатки,
и не би ми ова бесједа сличила казни,
само да дјецо моја видим вашу слогу,
да к’о срећан отац заблагодарим Богу
и кажем:

„Слава Теби Господе што дјецу моју Вјера
и Љубав воде,
што душмани лажу јер дјеца се моја као браћа слажу
та ће слога Света зацијелити ране
том ће слогом Срби огњишта да бране,
опет им је образ скупљи од живота,
опет им са лица ликује доброта
и нико их више побједити не може,
хвала што си Србство Васкрснуо Боже!”

Slavati Gospode Spasitelju nas.

Sv. Oce Savo arhiepiskope nas moli Boga za svoj gresni Srpski narod i nas gresne.