О КРСНОЈ СЛАВИ

Првохришћанска је вjера, од Бога нам дата и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божијих Угодника: Анђела, Апостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо вјеру своју у прави циљ и смисао нашег људског живота и овде на земљи и у вјечности. Јер, ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вјечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, те онда неће славити никакве лажне богове, ни пролазне и смртне људе овога свијета. Ко слави Бога и Божије свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вјечни и бесмртни, тај ће и сам славом Божијом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вјечном Царству Небеском
Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показују и свједоче већ први хришћански мученици, који су за славу Божију и саме своје животе положили. Тако, на примјер, Свети мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтио да слави лажне богове, него само Христа - Јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: „Истинити богопоклоници, који се по Божанској речи Христовој клањају Богу и Духу и Истини, уподобљавају се слави Божијој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вјечним животом кроз Христа - Логоса (Бога Слово), док се они који служе лажним боговима уподобљавају ништавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао.

Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши Свету вјеру и Свети Завјет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и Праведнике и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали и ми задобијамо вјечну славу Божију и наслеђујемо живот вјечни.

СЛАВА КОД СРБА

Ово древно хришћанско Свето предање о слављењу Бога и славе Божије у Светима, примили смо и ми Православни Срби од светог Ћирила и Методија и од Светог Саве. Зато и славимо сваке недјеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богомајку и свете анђеле и Светитеље Божије. Славимо их најприје заједно са цијелом Црквом Божијом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави храмовну славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског заштитника, кога истога дана славе и сви православни хришћани у свијету. Отуда, света слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божијих Светаца, није само српски обичај, јер славу славе и сви остали православни у свијету.

Али Свети Отац Српски, Сава Равноапостолни, дао је нама Србима и једну посебну Српску домаћу славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу Српску породичну славу: Да свака Српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши преци и праоци примили Христову вјеру и крстили се у име Свете Тројице. То је дакле наша Српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш вјерни народ с правом каже:”Ко Крсно Име слави, оно му и помаже„!

Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вјере Христове и имена Србиновог), молитвама светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и свијетлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и Христијанизовали.

Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима; и то је наша заједничка Света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну славу, не славимо је опет сами у кући, него најприје са осталим православним хришћанима у Цркви, на заједничкој Светој Служби, Светој Литургији, гдје су присутни и сви Божији Анђели и сви Свети, и гдје се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са сусједима и пријатељима и са сваким намјерником Божијим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову са њим. Јер је и он, као и сваки човјек, слика Божија и брат Христов и наш.
”

ШТА ЈЕ ПОТРЕБНО ПРИПРЕМИТИ ЗА ПРОСЛАВЉАЊЕ
КРСНОГ ИМЕНА – СЛАВЕ

Прије славе у дому свечара обавља се водоосвећење: свештеник освећује воду - свети водицу; а на дан славе у цркви или у дому благосиља се кољиво (жито) и славски колач, који се унакрст пресјече и прелије вином.

Дакле, за славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач од пшеничног брашна, славску свијећу, жито (кољиво), црвено вино, тамјан и зејтин.

У богослужењима Православне Цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и код славских обреда.

Славски колач представља Жртву - Жртву благодарности Богу што смо кроз Господа Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти, која би нас достигла због наших гријехова.

Крстообразно пресјецање славског колача представља Страдање Христово ради нас, а преливање пресјеченог славског колача вином (које симболично представља Крв Христову) - значи да смо Христовом Крвљу очишћени од гријехова својих.

Славска свијећа, која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву - најчистију и најневинију; као што пчеле праве мед, скупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисних цвијетова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и неукаљане мирисне душе. Осим тога, славском свијећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њиме се још изражава и то да су свечари и чланови његове породице синови Свјетлости, која просвјетљује свакога човјека (Јов. 1:9), а не синови мрака. Јер као што свјетлост Христове Божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе. Славска свијећа је, дакле, симбол жеље и тежње свечара:

– Да упознају Свјетлост Живота - Господа Бога и Његовог Сина, Исуса Христа,

– Да свјетлост Божија просвијетли разум њихов, освјетли и оснажи врлине у њима и упути их да вријеме на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу, и

– Да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихове славске свијеће!

Славско жито - кољиво. Занимљиво је поменути, како је кољиво установљено. Цар Јулијан звани Апостат - отпадник - који бјеше примио хришћанство у младости, а кад је постао цар, одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ хришћана, знајући да хришћани посте Велики Пост, а нарочито прву недјељу овога да би се причестили, хтио је да наруши прописе Хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да се све што се на тржници налази за јело, покропи крвљу жртава које се приносе идолима, како би се хришћани оскрнавили. Али св. Теодор Тирон преко патријарха цариградског Евдоксија јави хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво - пшеницу са медом - и то да једу. Они тако и учине и цијеле прве недјеље Великог Поста јели су само кољиво. У спомен тога, Православна Црква је увела кување кољива и оно се даје народу у петак и суботу прве недјеље Великог Поста послије службе. Доцније је уведено у употребу и при прослављању Крсног Имена - славе. И сада се у петак прве седмице Великог - Васкршњег поста (уочи Теодорове Суботе) за успомену на св. мученика Теодора Тирона, код свих православних хришћана освећује кољиво истом молитвом као што се и код нас освећује о слави. Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен Светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке, који су у вјери живели и на оне који су за вјеру дали своје животе.

Славски обреди и обичаји врше се за живе на земљи - за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сјети и живих душа својих умрлих предака и сродника и да се помоли Богу за њих приликом прославе Светитеља - њиховог заједничког заштитника, којег су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали. Треба нарочито нагласити: да се кољиво о слави не спрема за покој душе оног Светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су Светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници! Зато се славско кољиво спрема за све славске дане, па и за св. Арханђела Михаила, св. Илију, као и за Богородичине и Христове празнике!

Шећер, који се мијеша са куваном пшеницом, означава блажен живот - живот небеске сладости праведних хришћана послије смрти, који су они својим животом и делањем на земљи заслужили.

Зејтин, који се у кандилу прислужује, такође представља жртву Богу.

Тамјан, односно кађење тамјаном, означава нашу молитву која треба да потиче из чистог срца, како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамјана и измирне, којима се кади.

Стећна слава!
Ако живиш негде ван Отаџбине („Дијаспора”), често се дешава да се храмовна слава помера на недељу, јер радним даном људи не могу доћи у цркву. Али, то се не односи на Крсну Славу и ти је прослави на сам дан Ђурђевдана, као што рече Козар. А у недељу можеш угостити људе који не могу доћи у четвртак...
Честа је ово тема на овом форуму и добро је да га имамо, јер људи се стиде да питају свештеника. Молим те, немој се стидети било каквог питања свом свештенику, јер он је ту баш због тебе и твојих питања. Незнање није срамота, срамота је радити нешто „на своју руку”, а то обично испадне наопако. Морамо више радити на том враћању поверења у своју црквену заједницу и свог духовника, ма какав он био. Ако није добар, он одговара Господу.