Dakle, Crkva negujući dijalog sa savremenim hrišćanskim zajednicama koje postoje u svetu, obavlja elementarnu svoju misiju i brigu o svima, što ne znači da se tom prilikom odriče sebe, svog identiteta i ispovedanja pravoslavne vere. Cilj Crkve je da posvedoči to nepatvoreno, izvorno ispovedanje vere koja je bila zajednička svim hrišćanima do 10, 11. veka, da ga posvedoči pred savremenim hrišćanskim zajednicama u svetu, bez obzira da li je reč o rimokatoličkim, protestanskim ili drugim crkvenim zajednicama. Nije li i molitva Hristova pre raspeća bila da svi budu jedno „kao što si ti u meni Oče i ja u tebi”. Nikada Crkva nije prestala da brine o onima koji su otpali od njenog jedinstva. Zato je bilo toliko Sabora od 11. veka, već 1090. u Bariju i drugih sabora organizovanih s pokušajem da se prevaziđe raskol. Veliki borac za pravoslavlje Marko Efeski došao je na Florentinski sabor pred papu sa svim poštovanjem iznoseći i braneći veru jevanđelsku i moleći papu da ukloni iz Latinske Crkve sve ono što smeta ujedinjenju. Sam papa je tada rekao: „Je li Marko potpisao? Nije? Onda ništa nismo uradili”. Unija koja je bila nametnuta političkim nevoljama tadašnje vizantijske carevine i pravoslavnog Istoka, bukvalno je propala jer nije bila utemeljena na zajedništvu u veri već pod pritiscima moći rimske crkve dok se Istok nalazio pred iskušenjima turskog ropstva. Crkva neprekidno dela i moli se za jedinstvo svih i nema ni jednog crkvenog čoveka ili oca koji nije razmišljao i trudio se da doprinese dijalogu i jedinstvu. Da pomenemo u novije vreme Svetog Nektarija Eginskog, Vladiku Nikolaja ili Irineja Ćirića, episkopa bačkog, našeg naučnika, poznatog biblistu i slikara. Oni su bili prvi učesnici Ženevskog ekumenskog pokreta, ali ne u cilju da se odreknu pravoslavlja već da pomognu i drugima da se vrate pravoslavlju, izvornoj jerusalimskoj i vaseljenskoj crkvi.

Učenik ste Justina Popovića. U knjizi posvećenoj Dostojevskom, on citira ruskog pisca i kaže da će Južni Sloveni morati da prođu put evropeizacije da bi se vratili svojim korenima. Da li je neophodno da prođemo taj put da bi shvatili ko smo?

Ne bih rekao da je neophodno da prođemo evropska iskušenja da bi se vratili sami sebi, premda jedan dobar deo prolazi taj put. Međutim, drugi ostaju onde gde su, idući sve dublje i šire u dubine svoje vere i istorijskog bića.

Nikada niste odvajali svetosavki od kosovskog zaveta. Da li nama koji ne možemo da utičemo na političke odluke zvaničnog Beograda koji Kosovo brani praznom retorikom preostaje da se, kao što je jednom prilikom rekao akademik Matija Bećković, držimo jevrejske molitve: „I ako te se zaboravim Jerusalime neka bude zaboravljena desnice moja?”

U svim prelomnim događanjima u istoriji jednog naroda ono što opstaje i oni što opstaju jesu oni koji su verni do smrti sebi i svom istorijskom biću. Kao što su Jevreji nalazeći se u ropstvu pevali tu pesmu, plačući na rekama vavilonskim i tugujući za svojim duhovnim središtem, to je priziv i podsticaj pravoslavnim Srbima da nikada i ni u jednom trenutku ne izgube tu organsku vezanost za vertikalu svog istorijskog bića, a to je Kosovo. A nije li to vertikala ne samo Srbije, već i Crne Gore, jer sve što je veliko izgrađeno u Crnoj Gori u 19. i 20. veku iznjedreno je na toj vertikali, onoj koja se danas naziva kosovskim mitom, a što je u stvari Kosovski zavet, koga i čega se odriču neki krugovi u Srbiji i Crnoj Gori. Petar Drugi Petrović Njegoš nezamisliv je bez Kosova: „O Kosovo grdno sudilište”. Nezamisliv je kralj Nikola bez Kosova. Kosovo je tako duboko ugrađeno u kod bića ovog naroda da on bez njega ne može da opstane. Neko je toga manje, neko više svestan, ali oni najsvesniji to najbolje znaju i ta njihova vernost Kosovu i Kosovskom zavetu biće preduslov da se vaspostavi Kosovo u svojim prirodnim granicama i da se nađe na mestu koje mu pripada po Božjem znamenju i istorijskom opredeljenju.

Svedoci smo nimalo prijatnih scena na Kosovu i Metohiji. Kako vidite crkveni put za razrešenje pitanja Eparhije raško-prizrenske?

Mislim da u Eparhiji Raško-prizrenskoj sve ide svojim zdravim tokom. Na žalost došlo je do toga što nije trebalo, ali mnoge stvari ne zavise od nas, kao uostalom i druga iskušenja koja nastaju u našim ličnim životima. Međutim, ono što od nas zavisi jeste da li ćemo sa tim iskušenjima da se uhvatimo ukoštac da bi ih savladali. Mislim da jednu ustanovu kao što je Eparhija Raško-prizrenska nije zdravo vezivati za jednu, bilo koju, ličnost, jer po narodnoj „koga nije bez njega se i može”. To važi i za Kosovo i za mene i Mitropoliju koja postoji osam vekova i koja je bila i biće i kada mene ne bude bilo. Bilo bi tragično da sebe poistovećujem i još opasnije da Mitropoliju podredim sebi i svojim ličnim interesima i projekcijama. Uveren sam da je nemir koji se dogodio na Kosovu mera i posledica svih zbivanja u poslednjih 20 godina i da će se naći izlaz iz toga koji će biti prihvaćen od strane Sabora. Isto tako uveren sam da i naš brat Artemije neće Eparhiju podrediti sebe i svom ličnom interesu i da neće poistovetiti sudbinu Kosova i Metohije sa sobom. Za nas u Crkvi je jedinstvo Crkve uvek bilo pre svega i iznad svega. A Vladika Artemije je, svi to znamo, čovek Crkve Božje.