Hristos Voskrese!
Nije neminovnost ako se srpski pravoslavni narod digne protiv toga.

од тих 105 њих пола ни нису калуђери, а нису ни из рашко призренске епархије. Апел је пун лажи и зваршиће тамо где му је и место, у смећу као и све што не признаје Синод и Патријарха и канонског епископа који је тренутно Владика Атанасије, а ко ће бити видећемо псоле Сабора.
Ко не признаје Синод СПЦ у коме је Патријарх не признаје ни Сабор па је самим тим већ отпао од Цркве.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
Нова петиција самохвалних одметнутих монаха,присталицâ парасинагоге „артемијеваца”

На сајту одметнутог у раскол манастира Црна Река – као и на лажном „сајту Епархије рашко-призренске” и, већ по обичају, у неким мас-медијима – појавио се текст нове „петиције Светом Архијерејском Сабору”, која не помиње претходну петицију, писану од истих побуњених монаха (али много безобзирније и антицрквеније, па је ова сада нешто ублажена), где, на крају, набрајају наводне потписе „сто пет монаха и монахиња из четрнаест манастира”, а у самој ствари понајвише потписе искушеникâ и искушеницâ.

Када се пажљиво погледа, види се да читаву кампању, „небивалу у историји СПЦ” (израз је њихов), воде три одметничка манастира – Црна Река, Свети Арханђели код Призрена и Девина Вода. Они су у међувремену, после претходних опомена, стављени под канонску епитимију не само зато што су дрско одбацили одлуке Патријарха и Светог Синода – које је иначе сâм епископ Артемије признао и прихватио (иако се са њима не слаже) – него и зато што активно раде на збуњивању и подбуњивању верног народа у Епархији и ван ње, преко разних петиција и памфлета и на друге нецрквене начине који приличе секташима. Управо ова „верна чада Владике Артемија” (како себе зову) шире неистине да Патријарх и водећи Епископи Цркве „издају Православље” или „мењају веру”, као и многе друге неистине, чиме се открива њихово стварно духовно стање и нецрквена свест. Испод текста најновије петиције има и именâ манастирâ који су то само на папиру, а један – Браина код Медвеђе – јесте неканонски манастир (подигнут на територији Нишке епархије без благослова, те се и не зна којој Епархији припада), а понајвише је манастирâ са по два-три монаха, укључујући и искушенике, који су насељавани већином из Црне Реке, преносећи отуда дух псеудозилотизма.

Поједини игумани су најпре признали, па накнадно порекли одлуке Светог Синода као „неканонске и противуставне”. Типичан пример је јеромонах Стефан из манастира Зочишта: он се и сâм жалио на ситуацију у Епархији за време управе епископа Артемија и тражио да због ње пређе у Нишку епархију, да би сада, пошто му Његова Светост Патријарх није дао канонски пријем у Нишку епархију, и сâм кренуо у одступничко деловање. Има још сличних међу овим „јунацима” који се хвалишу својим „подвижничким и мученичким етосом”. Међу цртаним потписима монахињâ и искушеницâ има и оних које то нису. Тако, например, из Грачанице се „потписују” три монахиње које су Грачаницу напустиле средином фебруара, и то без отпуста од своје игуманије и од Епископа, и три искушенице које је грачаничка игуманија удаљила из манастира као непослушне и склоне немонашком понашању.

Ако се, дакле, искључе игумани и монаси под канонском епитимијом, као и многи цртани и неаутентични потписи, остаје једва тридесетак, највише четрдесетак потписа, а то је једна петина косовско-метохијског монаштва. Али зато је у овој „вапајној молби” до „високопреподобне” надмености преумножена самохвалисавост ових нових дрско-страшивих „јединих поборника” Православља (упоређују себе, ни мање ни више, него са светим исихастима!), Српства и „Српског Јерусалима”, тојест Косова (а углавном су заузели бусије на Северу, изван Косова). Управе и монаштво наших најмногољуднијих и најугледнијих манастира, као што су Грачаница, Дечани, Сопоћани, Девич и други, верни су црквеном поретку и држе се подаље од оваквих нецрквених петиција и оптужби против свог Патријарха и Синода своје Цркве.

Братија петиционаши би да и пред Сабором денунцирају Патријарха и Синод, тојест да пресуђују, вођени „непогрешивошћу” папског типа (против које се, наводно, усиљено боре, али са истим менталитетом): по њима, „овај црквено-деструктивни акт Светог Синода донет је под притиском прозападних политичких струја у нашој земљи”! Они у својем самољубљу свугде виде „нетрпељивост ка монашком делу црквене пуноте”, привиђа им се „прогон монаштва”, у себи и по себи закључују о „грчу и страху – свештенства – од гнева и освете новопостављене администрације” (читај: епископа Атанасија, који заиста уме да „подвикне”, тојест да отворено, у лице, дволичним и нечасним људима каже да су то што јесу, а да нису оно за што се издају и продају наивнима). Као „доказ” служи им само један свештеник, смењени секретар, који пише анонимна писма као „један од свештеника”, али „не сме да то јавно каже”. Такав кукавички став ови људи без карактера приписују и владици Артемију када тврде да он ово или оно „не сме јавно да каже”, јер је „у притвору” (нажалост, тајно итекако много шта сугерише, па и овакве петиције, својој „духовној деци”, одавно на субверзије обученој).

Запањујуће је да ова размажена дружина, ово, у односу на народ и свештенике, вишеструко, иако селективно, повлашћено „племство” у напаћеној и распетој Косовско-метохијској епархији (та „господа и господичићи” позивају се на „народ” само када треба да истакну себе и своју „борбу”, иначе праву донкихотску борбу са ветрењачама), ни речју не помиње лоповску клику вишегодишњих канонских преступника око владике Артемија, а баш је она и довела до стања које је резултирало нужним канонским и уставним одлукама Светог Синода. Њихови суфлери, самозвани „канонисти”, „аналитичари” и „стручњаци” за све и свашта, – осим за Живу Цркву Христа Бога и Спаса, односно за живо свештенство, монаштво и народ, – када би пажљиво прочитали макар два света канона, 12. апостолски и 19. картагенски (на који се сви они здушно, али незналачки, позивају пишући против „прекршилаца уставно-канонских норми”), видели би где је и чији је стварни канонски преступ, не један, и не једном учињен, па би макар мало трезвеније, да не кажемо и смиреније, наступали и писали своје „вапајне”, а дрске апеле и петиције каква је ова најновија, јер прва, изгледа, није успела.


Информативна служба Епархије РП и КМ
Призрен-Грачаница, 21. април 2010. год.

Којих монаха, приватниче?

Дечанаца?

Као прво наводе се 2 канона по којима се јасно види чија је канонска кривица. Али не наводи се никакво образложење и закључак – ни ко је крив ни зашто је крив и по чему. Само као да су читали они би знали. А шта би то знали? Мени ево није јасно.

Онда, наводи се да је одлука синода исправна али се нигде не каже зашто и по чему се сматра исправном. Нема никаквог објашњења, цитата позивања разјашњења. Само – у праву смо и тачка. Па ако је тако, дај доказе црно на бело. То бар није тешко – Црква је све забележила и тако нам поверила па употребите Истину.

Ја лично нисам извукао никакву пољзу из овог саопштења. Осим погрдних назива као на пр размажена банда, секташи и разна друга ругања и погрде, ништа конкретно није речено и документовано.

Ево и 19 Картагенског канонаЧ

Канон 19, Осмог (Картагенског) Сабора:

''Да, кад је један епископ оптужен посао мора се приказати епископу који првенствује у епархији.

Аврелије епископ рече: Ако је који епископ оптужен, тужилац има приказати посао епископима који првенствују у области оптуженога; оптужени међутим нека се не лишава општења, осим случаја ако је био позван граматом на суд да одговара пред онима који су изабрани да му суде, пак се не јави у одређени дан, то јест, у току месец дана, кад се зна да је примио грамату. Ако прикаже истините и важне узроке, који су му запречили да поднесе одговор у погледу онога што је против њега изнесено, нека му кроз други још месец остане право за правдање; али кад и други месец истекне, нека онда нема више општења док се сасвим не оправда. Ако се не одазове ни на свеопштем годишњем сабору, да се бар ту реши његов посао, у таквом случају сматраће се, као да је сам против себе осуду изрекао ...''

Да ли се у случају Владике Артемија придржавало овог канона или су га једноставно игнорисали?

Извините али које је паре то отац Симеон покао?
Како је могуће да по Блицу сви знају да их је покрао а када је по црвеној потерници коју је интерполу издао муп Србије он пронађен у Солуну Србија не шаље докуметацију за изручење?
Ако је покрао паре зашто не пошаљу доказ Грцима него се сад праве луди?
Благајник је предао књиге али у њима нису пронашли ништа.
Владика Теодосије је обишао све који су плаћени у готовом и сви су рекли да су добили новац и потписали признанице.
После неколико месеци истраге сада траже од Владике Артемија да им достави све рачуне у банкама јер до сада нису пронашли ни један!!!!

Пре бих рекао да је проблем у томе да је отац Симеон дипломирао на Економском Факултету а таквима нема места у СПЦ јер недај Боже могу да уведу ред.

Ето да Вас задовољим ја сам спреман да прихватим да је он лопов ако Ви поставите један једини доказ за то.
Дали сте Ви спремни да се јавно извимете оцу Симеону ако немате никакав доказ?
Изволите.

Драга браћо и сестре,

Оно обавештење више поставњено не је врло ожалостили па предпостављам и многе од вас, па ево постављам да нам свима ово буде узор и равнање како се збори по љубави и смирењу:

„... да ли монаштво и верни народ, у земљи Србаља, имају легитимно право да се обрате своме Патријарху, и својим владикама, који саборно творе највишу црквенозаконодавну власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка и унутрашњег уређења Цркве, као и врховну судску власт?

Био бих захвалан онима који чине Информативну службу, ако би нам помогли да у љубави, без етикетирања и осуда, разјаснимо ову дилему, имајући у виду чињеницу да се монаси и верни народ својим Апелом не обраћају било коме (нити папи, нити некој сатанској организацији, нити некој војној сили, нити ма којој световној институцији), него се обраћају Поглавару наше свете Цркве и нашим архипастирима.

Нека Патријарх наш и епископи наши чују вапај и глас јагњади Божје, па нека кажу: Децо наша духовна, овде сте у праву. А овде сте у криву. Овде сте се сагубили и ми вам пружамо, ево, родитељску руку, да вас изведемо на стазу светосавску, светоотачку, којом су ходили наши благочестиви преци и наши Свети Оци, едаби и ви била благочестива и сложна деца Божија, па вас у том циљу, као духовни вођи ваши, благосиљамо на многаја љета!
Нека би тако било, да Бог да!
Нека би се уместо осуда и прекора међу нас повратили мир, слога и љубав, и нека би Господ ниспослао благослов свој на пастире наше и на стадо њихово.”
- делови писма које је саставио „грешни Милоје” оригинал на сајту борба за веру

„грешни Милоје” оригинал на сајту борба за веру

Која екипа. Са тзв борба за вечеру или борба за неверу. Земљо отвори се :))
Све те расколничке борбе за вечеру је осмислио Симеон који је за то време надгледао фонд народне кујне на Косову a народ се заглупљивао и фанатизовао.
Док има оваца биће и шишања.

Мотритељу, нико не вели да је Синод или Патријарх Српски у праву, али док Сабор не донесе другачију одлуку, та одлука се мора поштовати, иначе од слоге, мира и љубави међу браћом Србима нема ништа!
Стога и владика Артемије и поштује одлуку јер зна шта је Црква.
Овај пример који ти наводиш само показује да си нов у Цркви Христовој и да покушаваш извлачити закључке из хришћанске историје људском логиком.

Остави нешто за мотрење и Господу нашем, допусти да понешто буде и Његова воља, а не само воља твоја, Козарина, џа-бу-пиво-теглина, ''крстопоклоникова'', или та бајна воља народна која је, ономад и Христа разапела, па и брозоморног Тита прогласила богом и кад је српски народ листом певао: Нећемо краља- хоћемо Тита - народ се пита!

Док су милиони Срба у глас певали ту песму мој деда (свештеник) је био у затвору! јер се народ тако питао!
(зато причај ту причу неком другоме)! како се народ пита!

Еееee, написао си и одговорио на све осим на оно најважније – Воистину Воскресе...

«С бујесловим не тшћегласи да и ти не вмењен будеши со бујими» па немам намере да одговорим...

В.В!

Браво!!! Положио си поправни са петицом... :-)