Христос Воскресе!

Драга у Христу сестро,

Ја мислим да је најважније Богу се помолити да нам прости и да нас просвети оправдањијем својим да знамо где стоји Истина. Свима нам је на Миропомазању дат печат и дар Духа Светог да га користимо по свом учешћу и возрасту у вери и Цркви.

Има једна јако поучна књижица на сајту Светосавље «Писма пријатељима» од Новоселова (писмо 11) и он најбоље и на један мирјански начин објашњава појмове Васељенски, Саборни и друге и авторитет у Цркви тј да је Црква сама једини носилац авторитета а не ни било који човек у било ком чину а ни било који скуп људи. Па даље каже да чак и сабори сазвани као васељенски нису могли да буду васељенским док их Црква није потврдила и прихватила као ваљане кроз своје органско и свеколико тело. А када се јави превирање и струјање и протести верних Цркве поводом неког чина (на васељенским или помесном нивоу) то недвосмислено указује да нешто није Истини сложно. Али шта је то нешто у овом случају?

Сваки човек може да погреши а чак и да не буде тога свестан. У Православљу не постоји та идеја да један човек постаје већи од својег грешног человјеческог јестетства (=оно што јесте) зато што је посвећен у један свештени чин**. Па самим тим ни један скуп појединаца није имун на грешке, а то се односи и на синод (погледај пример овога под авторитет у цркви – промена календара у руској Цркви и како је народ оповргао одлуку синода РПЦ). Овако верују само латини и та гордост да је један епископ или концил већи од Цркве и да треба да је «води» како се не би изгубила их је и одвела у јерес и одпадништво од Цркве.

Ја стварно не знам да ли је владика Артемије невин или крив – то остаје да се утврди и да се тада и пресуди како канони и устав налажу. И стварно не знам да ли је један монах добар или лош. И стварно је тешко разлучити која је прича тачна а која нетачна. Али ево шта сигурно знам јер стоји «црно-на-бело»:

1. Да картагенски Васељенски сабор каже – и то недвосмислено – да се епископ може разрешити дужности САМО по утврђеној канонској одговорности. Одговорност још није утврђена.
2. Да члан 111 Устава СПЦ каже да се епископ може разрешити дужности и одузети му се епархија САМО по одлуци Архијерејског Сабора (а Сабор и Синод нису синоними већ два сасвим различита тела). Овај закон је на снази и пуноважан те синод нема власт над разрешењем.
3. Да један (или двоје па и троје) владика не могу себе ставити изнад сабора и имати већу власт од сабора (васељенског или помесног) јер се тиме супротстављају том сабору и по канонима су дужни да за такво дело одговарају сабору.
4. Да скупови и петиције народа као једног од стожера Цркве никада не могу да буду окарактерисани као неправославни јер како се иначе може чути тај глас Цркве (тзв умољење)? Сам Патријарх Ириније је казао да је народ кроз историју чувао цркву од јереси када су патријарси и епископи падали у јерес (види оно што сам поставио под авторитет у цркви). А како је то народ чинио ако не пуштањем вапаја? (ја сам и код грка и код руса потписивао умољења неколико пута јер је код њих то најчешћи облик мирјанског учешћа у Цркви. Како то да је онда то код Срба «неправослвно» то ми није јасно)

Не желим да кажем овим да неки владика има неке западне или екуменистичке идеје и мотиве већ једноставно да свако може да погреши па и несвесно. И опет, не кажем да је владика Артемије невин или крив већ само да је начин на који је уклоњен насупрот закону цркве (и на васељенском и на помесном нивоу) и да због тога не може да буде ни пуноважан ни доследан Истин. А они који су ово чинили мислим да су морали да знају како ће то утицати на верни народ и какве све последице могу да произађу из тог чина, али су опет то урадили па ми ето ни то није јасно.

Немој сестро да скорбиш много и да се осећаш смућеном - моли се Богу за ово па ће Господ дати и мир и решење.

** - Многи мешају свештени чин са чином свештенодејства. Свештенички чин не чини једног човека безгрешним, имуним на грех или прелест већ му само даје Дар и дозволу да као људско биће служи тј чинодејствује у свом чину. С друге стране свештенодејство је чин Духа Светога кроз свештенослужитеља и као такав увек испуњен Благодаћу без обзира да ли тај свештеник као човек живи грешно и Богу мрско. И још да додам да канони Цркве и сабори не спадају под то исто свештено чинодејство јер да је тако ни један јереј ни владика не би никада могли да падну у јерес и одпадништво (а што знам да се дешавало кроз историју).