Кажу да је свети Силуан забрањивао својим ученицима (архим. Софроније) да откину један лист са дрвета без потребе, а камо ли да малтертирају неку животињу. Иако је сам јео животиње (рибу) из страхопоштовања према Божијој творевини није хтео ни мрава да згази.

Има прича и за аву Јустина кад је ишао поред неке стазе да не би згазио неку бубицу.

Са друге стране, ником од њих није падало на памет да се односи према животињама као према људима, има код св Силуана нешто о томе.

Хвала, Авторе, што си ми скренуо пажњу на моје склепане реченице, посебно што сам бубнуо ово „забрањивао ученицима”. Ево, код куће имам књигу Архимандрита Софронија „Старац Силуан”, па да прекуцам пар реченица из поглавља „Неке старчеве мисли о биљкама и животињама”:

-------------------------------------
„Старац је био пажљив и према растињу. Он је сматрао да је свака грубост која растињу чини штету супротна учењу благодати. Сећам се како смо једном заједно ишли по путићу који води од манастира према келији где сам провео једну годину.
...
Не желећи да допустим да пут зарасте том травом, ударио сам штапом по једној стабљици при врху да бих га сломио и тиме спречио сазревање семена. Тај покрет је старцу изгледао груб , те је негодујући одмахнуо главом. Схвативши шта је то значило, ја сам се застидео.

Старац је говорио да нас Дух Божији учи да сажаљевамо читаву творевину, тако да ”без потребе„ ни лист на дрвету не треба повредити.

- Лист на дрвету зелени, а ти си га без потребе отргао. Премда то и није грех, ипак је срцу које је научило да воли жао чак и тог листића, жао читаве творевине”.

Међутим, то осећање сажаљења према зеленом листу на дрвету или пољском цветићу под ногама сједињавало се код старца са врло реалним односом према свакој ствари у свету. Као хришћанин он је знао да је сва творевина саздана да служи човеку, и зато, када је „потребно”, човек може свиме да се користи. И он је косио сено, секао шуму, припремао себи дрва за зиму, јео рибу.„
------------------------------------------------------------------”

Пишући о старцу Силуану, Архимандрит Софроније жели да дочара савршени баланс између љубави према твари, са једне стране, и непривржености према истој са друге стране. Лепота твари нас побуђује да славимо њеног Творца, али Творац је већи од твари - зато је приврженост према нечему или некоме неприлична особина која сасвим неосетно може да пређе у идолопоклонство...

>>Мазити мачку и говорити јој „мац, мац”, или се играти и разговарати са псом, остављајући мисао о Богу...<< је погрешно САМО ЗАТО што је „остављање мисли о Богу” погрешно без обзира да ли је узрок у животињи, предмету, човеку или било чему под овим звездама.

Чак и да је супротно случај - да нас разговор са животињама мање расејава него разговор са људима - то опет не значи да се они који говоре „мац, мац” моле дубље и искреније. Аргумент је без_везе у сваком случају.

...

Једна од мени најдражих светоотачких прича „о невезивању” је из првих векова, мислим да сам једну верзију прочитао код Авве Доротеја (хиландарски путокази ваљда): О братији неког забаченог манастира која је од путника намерника добила на поклон - нож. Будући да братија није имала никакве алате, па чак ни обичан нож, игуман се сложио да приме поклон јер им је заиста био потребан. Али, видевши како се братија све више везује за нож и усхићено посматра лепо израђени рукохват, игуман је бацио нож у реку. А братија је продужила да созерцава Бога, у миру и непомућено...

А, опет, да ли је љубав нешто што има меру, нешто што се троши, ако се подели на више делова? И, може ли се она уопште делити? Да ли сам ја, волећи неку животињу, закинуо љубав према Богу и ближњему?

Не, мислим да љубав нема ту особину. Она може да се „разгори”, може и да утихне, али да се троши и умањује?
Колико више волимо, толико се више повећава наша способност да понесемо још више љубави...
Исто важи и за све остале врлине. А, „све што је добро, од горе је и долази од Оца светлости”...

У вези овога, интересантно је потражити шта су свети Оци писали о „љуби Господа свога...” и „љуби ближњега свога”, шта је „претежније” и да ли постоји љубав „узрочна” и она, „последична”? Па чак - да ли је могуће „разликовати” љубав према Богу и ближњему? Притом, не заборавимо, тај „ближњи” је било ко и свако - а не само чланови уже породице, јер „не чине ли тако и безбожници”?

У сваком случају, не заборавимо да је Човек, Адам, - да смо ми заслужни за стравичан грехопад и да „знамо да сва твар уздише и тужи с нама до сад”. Животиње су невине а њихово страдање је последица НАШЕГ грхопада којим смо срозали сву творевину. И то, што „већа риба једе мању рибу” - и за то смо одговорни ми, јер „ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну. А свјему звјерињу земаљском и свјема птицама небеским и свјему што се миче на земљи и у чем има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако.”

Молба за модератора:
Умољава се модератор да издвоји ову тему, јер једна од ретко лепих и корисних тема на овом форуму ПРАВЕславе.