Чачак, кадровска база СПЦ

Братство манастира Хиландар изабрало је, великом већином гласова, јеромонаха Методија (Владимира) Марковића за игумана ове српске светиње, и он је још један Чачанин међу црквеним високодостојницима. Патријарх Српске православне цркве, Иринеј (Мирослав) Гавриловић, изабран у јануару, рођен је 1930. у Видови код Чачка и ту је и одрастао. Старешина Студенице од 2004. године је Тихон (Александар) Ракићевић, рођен у Чачку 1971. године, дипломац Факултета примењених уметности у Београду (сликарство), а од 2008. магистар на Теолошком факултету.
Нови настојатељ Хиландара, Методије, родио се у Чачку на Божић, 7. јануара 1970. године, похађао је ОШ „Вук Караџић”, затим Гимназију и Техничку, а онда се уписао на Технички факултет у родном граду.

– Студије је наставио на Електротехничком факултету у Београду, али и напустио их 1994. године да би отишао у Свету Гору. У Хиландару је био најпре искушеник а затим монах, кога је нарочито уочио отац Митрофан Хиландарац. После рукоположења, Методије је постао први епитроп манастира и на том положају дуго замењивао болесног хиландарског игумана, архимандрита Мојсија – каже за „Политику” професор Владимир Димитријевић из Чачка, школски друг Методијев.
Од Чачана, висок црквени положај заузима још и архимандрит Пантелејмон (Дарко) Јовановић (36), који је већ осам година старешина једине српске цркве на афричком континенту, храма Светог апостола Томе у Јоханесбургу.
Овакав редослед црквених постављења могао би наговестити да је Чачак у овом веку постао нови српски духовни центар, али историчари тврде да је то био и пре много столећа. Јер на овом подручју са 115.000 становника данас су активна чак 42 служећа храма у које су убрајају цркве, манастири и света места, а у некима од њих крст је први пут постављен још у средњем веку.
Управо су многи мештани први сусрет с вером, ван родне куће, имали у једном од десет средњовековних манастира, у клисури између Овчара и Каблара.
Најранија историја ових храмова прекривена је тамом. До сада нису пронађени писани извори који би јасно потврдили њихово постојање у средњем веку. Народно предање везује манастир Ваведење за Стефана Немању и Светог Саву и за време кад је грађена црква манастира у Чачку, задужбина Немањиног брата Страцимира.

– Израстање ових богомоља у значајан духовни центар уследило је после Маричке битке 1371. године, када је завладала општа несигурност и условила многе сеобе из јужних области полуострва на север. Међу бегунцима је било пуно калуђера који су у Србију кнеза Лазара донели особени тип пустињачког монаштва, у коме је живот био посвећен преданој молитви и строгом посту. То су монаси синаити с посебном исихастичком традицијом, која до последње четвртине 14. века није била раширена по Србији. У касновизантијско доба исихастима су се у суштини називали калуђери који су се посветили савршеном миру, „исихији” – каже за наш лист Милош Тимотијевић, историчар у чачанском Народном музеју.
Ти храмови су, кроз време, постајали и средиште друштвеног живота овог краја. Вук Караџић је, рецимо, у „Даници” 1826. године објавио своје истраживање о манастиру Никоље у Овчарско-кабларској клисури и поменуо једно предање у коме се вели: „... И у стара времена живело је у њему око триста калуђера”.

Гвозден Оташевић