Амин!

Докле год се неко води својим (или усвоји нечије мишљење) које одступа од Цркве која нам је протумачила и оставила све са прецизношћу које не захтева индивидуално умовање, нека зна да се води самољубљем и гордошћу. А провера овог је када више у нашем поимању нема «ја» већ само Црква Христова.

Докле год нас мучи мисао хоће ли «мој табор» превладатати, дотле опет влада самољубље и гордост и нема напредка без обзира што знаш шта Црква учи и поимаш Истину!

Докле год се тражи виновник и упире прст на појединце, знај да осуђујеш а не расуђујеш – грех а не благодат.

Докле год неко покушава да разлучи шта је важно а шта неважно нека добро зна да оно што није важно, Црква није ни ословила. А ако се пак неким питањем бавила, онда је и те како важно. Ако нам је Црква предала нешто, нема нико права, па био он и у највећем чину, да каже да је то нешто мање важно или неважно или да не дај Боже својевољно мења. Овако тврди и дела само неко ко се прелестио а најбољи знак да распознамо су оне шуте изреке типа, Пост није важан јер грех излази на уста а не улази на њих. Или да је Бог у срцу а не у календару. Или да затварање Царских Двери није битно јер се и на ливади може служити.