Христос Воскресе!

У Православљу не постоји ни један појединац нити била каква група или скуп који је непогрешив и као такав авторитет. Црква је сама по себи и једина непогрешива и има авторитет. А Црква је јединство свих њених припадника од почетка па до Судњег Дана. Према томе – верни народ се и те како рачуна у ту Цркву и кроз историју тај народ је спасавао брод Цркве од јереси онда када су пастири застрањивали:

«Али, поред свих невоља и проблема који су се појавили, због такозваних реформатора литургије, има једна позитивна и утешна ствар. А то је да народ чува веру и то је веома добро. Дешавало се у историји да су патријарски и епископи падали у јерес, а да је народ чувао веру» Патријарх Србски Иринеј-(Политика 26.4.2008)

Ни један сабор и ни једна одлука није важећа док је Црква не потврди јер у Православљу Црква је та која руководи и потврђује а НЕ сабор. Ово важи и за помесне и за васељенске саборе:

«Дакле: ако сво црквено тијело фактички прихвата сазвани Сабор, то значи да је Сабор и био Васељенски; ако га одбацује - то значи да је за Цркву он био ништаван. Сабор сам по себи не значи ништа. Важна је искључиво саборност, која не зависи ни од каквог скупа лица, а тим прије не зависи од једног конкретног лица, него зависи од читаве Цркве... вјера Цркве се не супротставља овој или оној јереси због тога што је та јерес била осуђена овим или оним васељенским Сабором, него баш напротив: тај и тај васељенски Сабор је осудио ту и ту јерес зато што се она супротставила вјери Цркве. « (Новоселов, Писма Пријатељима, Писмо 11.)

Ево дивног примера где је народ једним «протестним скупом и нецрквеним и неправославним» чином очувао Цркву поништивши одлуку помесног сабора:

«Обновљенички сабор је у мају 1923. године одлучио да се пређе на григоријански календар. Свјатејши Патријарх Тихон, изашавши из затвора 27. јула исте године, од свих одлука сабора сагласио се само са одлуком о том преласку. Сматрајући реформу календара допустивом са црквене тачке гледишта, мислећи (на основу нетачних новинских чланака) да је сагласност међу свим православним помјесним црквама о тој реформи достигнута, и плус трпећи страшни притисак од стране државне власти који је био усмјерен на увођење грађанског календара у црквени живот, Патријарх Тихон је издао посланицу о преласку на нови календар од 2. октобра 1923. године. Међутим, због свеопштих протеста вјерника, већ 8. новембра Свјатејши одлучује да „привремено одложи” увођење новог календара» (детаљи: Заявление Патриарха Тихона во ВЦИК // Вестник РХД. Париж, 1975. № 115. С.78-79

Из горе наведених цитата може се закључити да је нетачна тврдња да народ не може, нема права и није позван да се «меша» у ствари Цркве и да су протести верника неправославни и нецрквени. Насупрот – очувати чистоту Православља је дужност сваког од нас.

Такође је нетачна тврдња да епископ има непогрешивост и да је слободан да управља Црквом како хоће а народ мора да ћути – пример епископа јегарског Јефрема (Бањанина) који је своју епархију са свештенством и око 15, 000 душа превео у унију (Др. Слијепчевић – Борба против унијаћења) по систему да «владика владичествује» а народ послушно следи јер се спашава послушањем те ја нисам крив пред Господом већ владика - ја сам само следио. Фантазија! (али је исто тако и фантазија да се неко може спасити ако изазове раскол да би сачувао Цркву – то је чиста прелест а потиче из самољубља)

Господ нам је дао моћ расуђивања да знамо шта је добро а шта није – шта је авторитет Цркве а шта је лична самовоља.Много је овде узавреле крви по болним питањима и све више се поводи личним мишљењем а све мање науком Цркве, а тада Дух Свети одступа. Зато нека се свако смири и добро замисли шта је истина а шта је фантазија па нека за себе разлучи. И Господ да нам милостив буде и отвори очи срца.