Опростите Стево- :нека суде само они који су безгрешни...нигдје не пише у Светоме Писму- вјероватно сте мислили на ријечи Христове- Нека баце камен они који гријеха немају (не цитирам)- када су Јевреји хтјели каменовати Марију Магдалену?
Има један диван примјер из Житија Светих - када се један вјерни Хришћанин питао: зашто је потребно да се Свети Василије Велики (живио у његовом времену) облачи у златно везен одеждде, поред толико сиротиње? Онда му је Господ отворио вид и видио је Светог Василија као Пламени стуб који повезује небо и земљу. Онда му је било јасно да епископи и треба да имају најбоље што је од земље- јер су они наслиједници Апостола и док служе символишу Христа Господа.
Друго: сјетите се времена када је Свети Сава зидао нпр. Хиландар- шта мислите 1198- када је она грађевина импресивна била завршена- у то вријеме то је било Чудо Божије- када су људи живјели у блатњавим колибама- али нико се није питао од вјерних - зашто то? Него је вјернима било драго што се у славу Божију дижу те зидине, које и данас свједоче непрекидни континуитет Цркве Христове међу Србима.

Gospod će nam svima suditi, i On jedini poznaje „bubrege naše”- tj. zn kakvi smo psihofizicki. Ja kad odem na Liturgiju, vidim svestenika sluzi- on predstavlja svezu sa Carstvom Nebeskim, u Crkvi u Svetoj Liturgiji zakoracujemo u Carstvo Bozije, u rajsko naselje, plovimo kroz Liturgiju i u Svetom Pricescu-Evharistiji blagodarimo Hristu Gospodu na Njegovim Darovima i sjedinjujemo se sa Njim, postajemo svi jedno u Njemu... Kad sluzi Vladika nas nadlezni, Sluzba je još torzestvenija, ljepsa, svecanija, episkop kad sluzi predstavlja samog Gospoda Isusa Hrista- simvolizuje. ,,, I, šta mislite Stevo, da mi u Svetim Liturgijama ili poslije pricesca, ili dok postimo, ili u nasem stanu- dok se molimo i vodimo borbu sa samim sobom i svojom truleznoscu, ogrijehovljenoscu i pokvarenoscu- treba da razmišljamo kako su drugi gori od nas, kako je i taj vladika i svestenik možda gori od nas?... Dokle ćemo onda tako stici- ? Da osudjujemo svakoga sem sebe samih, a u stvari pozvani smo od Gospoda da nikome ne sudimo da nam se ne sudi, samo sebi da sudimo i da se kroz pokajanje osudimo, tj svoj grijeh- svoju gordost i svoju nedostojnost... a kada zaplovimo u svoju dusu (koja je sira od svemira - Jerotic), onda nećemo imati vremena da se bavimo drugima i razmišljanjima - da li su drugi dostojni, kakav je njihov grijeh- i na kraju krajeva- šta ja imam sa tim- neka im Gospod podari dobar zivot, našim episkopima- „da pravilno upravljaju rijejcju Istine Gospodnje” i mnogoljestvije. Iz istorije Crkve vidimo da je bilo i jeresi i jeretika- i šta je bilo? Nisu oni Crkvu „uprljali” nego sebe srozali i pogubili, a Crkva „Nevjesta Hristova” do kraja vremena će biti ta „koju ni vrata paklena neće nadvladati”. Zato, zanimajmo se mi svojim ličnim grijesima i nedostojnostima a druge hvalimo, i molimo za njih svako dobro od Gospoda, neka Bog podari i onima koji mrze na nas i na našeg Gospoda- da se pokaju i ljubavlju obogate.

Brate Strabenico,
Ljubav je najveci dar i svi je imamo, samo treba da je oslobodimo svojim djelovanjem i osvetimo Duhom Svetim. To je najveca stvar- da ljubimo Gospoda svim srcem i bliznje kao same sebe. Da ljubimo i neprijatelje naše, kako nas nauci nas Bog Isus Hristos. Kada za nas Bog nas bude Zivot nas onda ćemo mi biti ljubav od Boga, izvor ljubavi Hristove, radost Vaskrsenju i neprolaznom danu Svjetlosti tihe... i stremeci, bar, Goospodu, sve ćemo vise sozercavati Slavu Tvorca a nasu nistavnost, zato Sveti Sava kaže za sebe da je „para i dim” a Sveti Apostol Pavle da smo mi hrišćani „otpad ovoga svijeta”, i da se „sila Bozija u nemoci nasoj pokazuje” Vaskrs u Golgoti, Sila u Krstu, mudrost Bozija u onome sto igleda kao „ludost” pred svijetom...
„Daruj mi Gospode da vidim grijehove svoje i da ne osuđujem brata svoga. Jer si blagosloven u vijekove vijekova. AMin”- SV. Jefrem Sirin

Nisti i ubogi T.

Kozara, jesi li citao pismo koje je Sveti Marko Efeski uputio tadasnjem patrijarhu rimskome? Ako nisi procitaj bar početak, iznenadices se.
Meni je drago da mi bratski diskutujemo, i treba tako.
Hrišćanski ideal je Krst Cesni, put Hristov, i na koncu Spasenje. A šta je spasenje i kako ga zadobiti? Spasenje je prevazilazenje truleznosti i zadobijanje vjecne zajednici sa svima Svetima u Carstvu Hrista Boga nasega. „Carstvo nebesko se na silu uzima i samo podviznici ga zadobijaju”. E, sad je pitanje kakva je ta „BORBA”- koju spominjes Kozaro? „Neka bude borba neprestana”- Njegos. Kakva BORBA? Da li mi treba da se borimo za Crkvu, cistotu vjere, da sed borimo protiv gresaka episkopa i svestenika? Da se borimo da nasi patrijarsi pravoslavni, episkopi i svetenici, ne otpadnu od Istine, Pravoslavlja? Je li to BORBA nasa na koju sve nas poziva Gospod, i borba koju je bojevao Sveti Marko Efeski?
„Jedne prilike bio sam u Karulji, susreo sam se sa monahom Serafimom. Odmah je rekao da je ”starokalendarac„, da ne priznaje zvanicne ”kanonske„ Pravoslvne Crkve, jer su sve odsutpile od kanona, dogmata i sve su ekumenske i teze da se poklone papi... uporno se pozivao na Sv. Marka Efeskog kao primjer onoga koji je ustao za vjeru, protiv unije sa papom. Sveti Marko mu je ideal monaha i ispovjednika vjere. Kada je zavrsio: ”Oce, mogu li vas nešto upitati?„ ”Izvoli„ rekao je. - Sveti Marko Efeski iako jedini nije potpisao uniju, nije sve druge patrijehe i episkope proglasio jereticima i izdajnicima, nije osnovao novu Crkvu, nego je kao stub Pravoslavlja ostao u Crkvi, i Crkva je na tom Stubu nastavila da vrsi svoju misiju... Monah Serafim je zacutao... Odjednom je ljutitio ustao i rekao mi: Ti nema sanse da se spasis!, i otisao je”...

Dakle, BORBA, koju trebamo, uz pomoć Boziju voditi, jeste borba sa samim sobom i svojim strastima, grijesima i sto je glavno - protiv svoje GORDOSTI- visokoumlja i to o samome sebi- protiv te satanske bolesti. „Onaj ko ne mjenja mišljenje ili je mudar ili budala” „Mudar covjek zna da mnogo ne zna a budala misli da zna sve”-ovozemaljske poslovice.
„Gospod će se postarati” i stara se Duhom Svetim za Crkvu Svoju (a istu Crkvu u kojoj jesmo), pravednike nagradaiti a zločince vjecnom smrcu pogubiti.
Pa zašto onda da ja razmišljam o episkopskim grijesima? Ne, radje me interesuju njegove vrline, a ima ih mnogo, mudrosti- mnogo se od njega može nauciti. Jeli mene Gospod pozvao da se borim protiv „pada Njegovog svestenstva”- da ih ja proslijedjujem i mislim kako će se oni pokloniti satani, pa i ja sa njima... Ne vidim ja da se iko od njih klanja satani, ne interesuje me sto je onaj mrsaviji, onaj deblji, pa i oni su ljudi- jedan voli okean, drugi sumu i dolinu, jedan od njih je ovo jedan ono- neka ih Gospod hrani „najsvetijem na svijetu picem”, a mene bijednika siromasnog duhovnim darovima da pomiluje, da mi podari neosudjivanje, ali - daj mi Gospode, molim Te da hrabro ispovjedam, daj mi ako treba, hrabrosti i glavu svoju za Tebe Spase moj da polozim, i dusu Ti predam...

siromasni travoljubac

Drago mi je Kozaro. Tako sam i mislio.
I ja vjerujem da će dokazati da je vladika Artemije ono sto i ja vjerujem da jeste- episkop Hristov, koji nema mrlje, a ovo iskusenje proćii još vise ojacati Crkvu i da će Ljubav Hristova svma nama podariti Hrišćansko razumjevanje situacije i ljubav jednih prema drugim. Potrebno je da se mi, prvo MI, u nasoj Crkvi- ljubimo Hristovim Jevandjeljem, pa onda da ljubimo i DRUGE i na kraju NEPRIJATELJE („Oprosti im Boze ne znaju šta cine”).

„Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov. Jer ako ko misli da je nešto, a nije ništa,vara samoga sebe. A svaki neka ispita svoje djelo, i tada će sam u sebi imati pohvalu, a ne u drugome; jer će svaki svoje breme nositi... Ne varajte se, Bog se ne da obmanjivati; jer sto covjek posije ono zanje. Jer koji sije u tijelo svoje, od tijela će poznjeti trulez, a ko sije u Duh od Duha će poznjeti zivot vjecni. A DOBRO CINITI DA NAM NE DOSADI, jer ćemo u svoje vrijeme poznjeti ako ne malaksemo. Zato, dakle, dok imamo vremena, CINIMO DOBRO SVIMA, a osobito svojima po vjeri. (Gal. 6,2-10) ”

Gospodo Hrišćanska,
Srbadijo Svetosavska,

ja bih volio da se mi spasimo u vjecnosti, budemo u zajednici, kada nas Gospod pozove, sa Svetim Savom, Sveti carem Lazarom, Svetim Jovanom Vladimirom, Svim Svetim Nemanjicima, Mucenicima, Novomucenicima,

bolje da više ne diskutujemo o ovoj temi- dosta je i previse- ja sam kazao- napisao, šta sam imao. Mislimo malo drugacije, ja mislim da nije strasno i da ne treba jedni druge da omrznemo ili optuzujemo „za izdaju” ako nam je, naročito- isti CILJ, a to je da nasa MAJKA Srpska Pravoslavna Crkva nastavi svoju Bozansku misiju, i da joj mi budemo odana cada, uvijek boreci se za NJU, jedni za druge, i postujuci razlicitosti.

Svima Vam želim sve najbolje i sto bi rekli Svetogorski monasi- DA SE SPASIMO! AMIN!

... daj Boze da se svi mi pokajemo za naše lične grijehe- gordost tj- samoljublje- svoje visokoumlje. To je najvisi vrh ljudskog posrnuca- gordost- i sa te najviše planine našeg grijeha u nama- kao sa visokih alpa- kotrljaju se razne lavine snijega i kamenja- tj. raznig pogresaka n naših- grijehova strasnih, smrtnih, opasnih da nas , zatrpaju i pomrace, sada i ovdje na zemlji- a gd...i mi bismo trebali- sada i ovdje da se ispunimo Carstvom Nebeskim- i to udaranjem kontre- sami sebi- da topimo naše ledene i puste planine gordosti u sebi-upravo smirenjem- i to ne „našim” smirenjem nego smirenjem koje ćemo zadobiti samo kao DAR od Boga, a kroz bitke sa sa samim sobom, kroz boj sa svojim lavinama, posrnucima, navikama- uvijek udaraju sebe molitvom Gospodu i iskajuci da nam podari da o sebi mislimo da smo „grumen zemlje” (Sveti Jefrem Sirin), „budale Hrista radi” (Sveti Apostol Pavle„, ”para i dim„ (Sveti Sava), da kroz molitvu, post, kroz Bozansku Svetu Liurgiju shvatimo da smo ”atom u svemiru i seknda u vremenu„ (Njegos)...
Kad se priblizimo nasom teznjom i molitvom, i pogledamo sa našeg Mont Everesta, sa visina našeg visokoumlja u strasne doline ispod nas, shvaticemo koliko smo se zaludno i gordo uzdigli i koliko je potrebno muke da sidjemo, da se ”spustimo„ niz opasne strmine sa pijedestala licnog samoljublja... kada krenemo nizvodno, prema mirnijim vodama i dolinama, Gospod je Taj koji će nam pokazivati sigurne stazice, On će biti i ON JESTE nas ”VODIC„ Koji će nas uvijek pravilno voditi, ukazivati pravi put,kroz Svoju Crkvu, kroz Svetu Liturgiju (koja se i danas sluzi i kojoj kojoj i danas hitam- da pokusam da se snizim i smirim pred Tvorcem Strasnim i Bogom mojim DOBRIM Stevo je u jednome u pravu a to je da nije ”Stevina Crkva„ nego Hristova Crkva-- i Gospod će se postarati za SVOJU CRKVU. I tamo gdje postoje smutnje i razlazi, opet će nas Živi Bog da smiri i umiri, opet će se zapojati ”SVETE LITURDJIJE„- a one koji su pravedni Gospod nagraditi a zločince zlom smrcu pogubiti...
Sveta Liturgija je nas zivot i radost istinska, jer Sveta Liturgija jeste Carstvo Nebesko na zemlji, ne samo simvol, nego vaistinu se sve desava na Svetoj Liturgiji, Gospod dolazi, žrtvuje se, Sveti Duh osvecuje, narod osvecujei postajemo ”sinovi Bozji„ po blagodati. Bez Svete Liturgije nema zivota, zdravlja, ne znamo i ne vidimo Boga,i ne znamo put, ne vidimo od mracnih oblaka uma našeg kako da sidjemo iz visokog mišljenja u sebi o sebi u nizine srca svojega i postanemo smireni.
Neka nam svima Bog podari LJUBAV- da ne osudjujemo jedni druge, nikoga, nikoga. Ja nisam pozvan da ikome sudim jer je Bog sudija. Ni baki ni dedi, ni djetetu ni mladicu, ni tetki ni strini, a kamoli SVESTENSTVU Hristovom, nego ”ni po babu ni po stricevima„ ”Već po Pravdi Boga istinitog„ da sebe samo osuđujem zbog svoga jada i borim protiv pakla u meni i molim Boga da me obasja kao Sunce bez oblaka.

Prastajte licemjernom T. jer znam da pišem o onome sto postigao nisam, znam da sam nedostojan.

”Gospode, htio ja ne htio, spasi me„
”Neka bude Volja Tvoja sa mnom i spasicu se„- Starac Porfirije Svetogorski.

”