Па зар је могуће да тако добро обавештена особа незна да је на дневном реду осмог Васељенског сабора и питање пости?
исто тако како то да незнате ни да је упокојени Патријарх павле баш на томе радио?
Чуди ме да незнате ни да све до чини ми се деветог века божићна пост није била 40 дана.
Чудно да незната ни да се на велику суботу слави са музиком и мађионичарима све са попом.
Сад шта да Вам кажем ја само следим пут мог духовног вође.
Божићну пост проводим у Аруби а за Ускршњу крстарим по Карибима.

Слично је било и са три друга поста. Нити су се они јавили одједанпут, нити у дужини у којој су данас. Тако је Петровски пост првобитно трајао седам дана, и по Апостолским установама био је у вези са Педесетницом (Е, XX, Т, 2, стр. 93). Тек у IX веку Свети Теодор Студит помиње „Свету Четрдесетницу Светих апостола” (Мирковић, тамо, стр. 269). Ни Божићни пост још у IX веку нису сви једнако држали. У спису „О три четрдесетнице” који се приписује Анастасију Синаиту, патријарху антиохијском из VI века, но који није старији од IX века, вели се: „Једни се уздржавају од меса, сира и јаја у току 18 дана, а други се уздржавају само од меса, а остали једу осим једног дана, а други се на исти начин уздржавају само 12 дана, други шест, други четири” (Мирковић, тамо, стр. 275). Разлике постоје и у другој половини XII века јер Цариградски сабор за време патријарха Луке Хрисоверга (1166) наводи да су једни постили седам, други више дана, те Сабор одређује да пост почне 15. новембра (Тамо, стр. 276). Иста је ствар и са постом Успенским, најмлађим од вишедневних постова. Њега први помиње Свети Теодор Студит у IX веку: „Исто тако треба држати и пост Богородице и само дан Преображења разрешавамо на рибу” (Тамо, стр. 270). Но још крајем XI века овај пост није утврђен ни међу атонским монасима, те се они обраћају цариградском патријарху Николи Граматику (1084 — 1111) ради решења питања треба ли чувати пост месеца августа (Тамо, стр. 271). О овом посту не налазимо помена ни почетком XIII века у типицима Светог Саве: Карејском, Студеничком и Хиландарском. У овом последњем изричито се помиње у Гл. 10: О Светим постовима Великом и о два мала, Светих апостола и Христова Рождества (В. Ћоровић; Списи Светог Саве, Бгд. 1928, стр. 63).
Из најдубље старине имамо сведочанства о редовном седмичном посту средом и петком. У Учењу XII апостола наређује се: „Ваш пост да не буде с лицемерима јер посте понедељком и четвртком, него ви постите средом и петком” (Гл. VII). По Апостолским установама та се два дана посте зато: „Јер у среду се донесе одлука против Господа, кад је Јуда обећао да ће Га издати за новац. А у петак јер Господ претрпе тада крсно страдање” (Z, XXIII, стр. 124). Поменуто 69. апостолско правило, поред Четрдесетнице, наређује и пост средом и петком.
Сем наведених општих постова, одређених за све, у Цркви се отпочетка зна и за постове приватне, које су по својој иницијативи на се налагали поједини хришћани, или их је појединцима налагала Црква. Тако Учење XII апостола наређује пост од једног или два дана пре Крштења: „Пре крштења нека пости и крштавани и крштавајући, и ако могу и други” (Гл. VII). О том посту помиње и Свети Јустин Мученик и Климент Римски. Познат је и пост који је Црква налагала као средство за исправку од греха (Ап. установе X VIII, стр. 47; Г, VIII, стр. 63). Поједини хришћани предузимали су пост самоиницијативно са одређеним духовним циљем (Јерма, Виђење II, стр. 40). Неки су опет постили да би уштеђевином од поста помогли сиромашним (Свети Игњатије Богоносац, Посл. Филипљанима XIII; Јерма, Пастир, Е, III; Аристид, Апологија, Т, 3, стр. 149).
Не само у погледу дужине постова него и у погледу начина пошћења, односно врсте хране која је уз пост употребљавана, такође је било већ с почетка знатних разлика у појединим деловима Цркве. Једни су наиме држали пост као Јевреји, не једући ништа цео дан до увече, а онда су јели шта има. Но већ Јермин Пастир препоручује да у посту употребљава хлеб и воду (Е, III. Т, 3, стр. 73). Неки су уз пост употребљавали и другу храну сем хлеба и воде. Неки нису јели ништа што потиче од животиња, а неки су од такве хране употребљавали само рибе; неки поред риба и птице и јаја. Неки нису јели ни воће (Сократ Схоластик, Историја, V, 22).
Током времена утврдило се гледиште у целој Цркви да је најстрожи пост потпуно неједење дан-два, као што је доцније одређено за почетак Великог поста. Иначе, за остале дане вишедневних постова, као пост у правом смислу, сматрало се узимање хране само једанпут дневно, у 9. час дана. Одредба да се уз пост може јести двапут (нпр. суботом и недељом) важила је већ као разрешење поста. Тако Свети Амвросије Милански каже: „У Светој Четрдесетници пости се у све дане осим суботе и недеље (Мирковић, Тамо, стр. 266). А и Свети Василије Велики говори о петодневном посту (V, стр. 87). И данашњи Типик вели да кад се у посни дан служи Литургија, те се једе двапут ”пост не бива„ (5. јан. под зри; 25 дец. други зри).
”

Толико се о питању поста налази у основним и допунским канонским прописима Православне Цркве. Што се тиче прописа о посту из доцнијег доба, које налазимо у разним Типицима издатим за поједине манастире, затим Триодима и другим богослужбеним књигама, они у ствари не износе ништа битно ново, али се разликују доста у појединостима. Те разлике показују да су ктитори манастира, или други појединци, писци и редактори црквених књига усвајали и у њима излагали строжа или блажа схватања, понекад супротна међу собом, или их сами прописивали. Интервенција и руководећа улога Цркве, која се јасно уочава у периоду васељенских сабора, доцније се мало осећа, свакако због тога што је Црква, у крајевима где је негда бујао црквени живот и књижевност, била веома онемоћала због ропства под Арапима и Турцима, а у областима које су још имале слободу била такође ослабила. Народи пак који су тек недавно примили хришћанство још се нису били уздигли на ону висину која је потребна да би се могло деловати ауторитативно у области канонског руковођења целом Црквом.
У основним и допунским канонским прописима, видели смо, помињу се сва четири годишња поста (као и пост средом и петком), али се, сем о Великом посту, не наводи одређено њихова дужина. Зато се разлике у том погледу задуго примећују у Цркви. Половином XII века обраћа се Марко, патријарх александријски, чувеном канонисту Теодору Валсамону, патријарху антиохијском, с питањем: Да ли се постови пред празник Светих апостола, пред Рождество Христово и Успеније морају безусловно држати, или се ту може снисходити и не мора строго пазити? У свом одговору Власамон наводи одлуку Цариградског патријаршијског синода за време патријарха Николе Граматика по којој их треба држати и то по седам дана, јер је само један Четрдесетодневни пост - Пасхални. Који хоће да посте дуже пред тим празницима, или је то прописано каквим ктиторским Уставом, слободно му је (Милаш, Црквено казнено право, Мостар 1911, стр. 408). Ово показује да ови постови још нису били утврђени, а онде где су држани да су били краћи но данас; затим да су ктитори имали право да пост продуже, те је, вероватно, ово припомогло да се ова три поста продуже доцније до данашње дужине.
Ни у погледу детаљнијих упутстава о врсти хране дозвољене за поједине дане поста, нису канонски прописи дали детаљна решења. Употребу рибе, нпр. они уопште не помињу, сем 5. правило Никифора Исповедника из IX века којим се риба дозвољава на Благовести ма оне пале и на Велики четвртак и Велики петак. Кад се ова у овако строге дане поста тада дозвољавала, пре ће бити да ћутање канона о томе значи њену употребу у осталим данима поста, него обратно. Исто тако, о употреби уља помиње само 10. правило Тимотеја Александријског (+385), и то да се оно дозвољава болесницима уз Велики пост. Али детаљније, но различите међу собом прописе шта се за јело може употребити кога дана поста, налазимо доцније у ктиторским Типицима, затим у Посном Триоду, најзад у Номоканону уз В. Требник. Тако се нпр. за први дан Великог поста одређује сухоједење после вечерње (*** Светог Теодора Студита, у А. Дмитргевскиј: О посту, Богословски Гласник, год. V, 1906, стр. 171). Други Типици прописују да се понедељак и уторак прве недеље не једе ништа (Орбељски Триод из XII - XIII века), а Светогорски типик вели да се ни вода не пије (Тамо, стр. 339). Вино се те седмице допуштало само болесним и престарелим, но по типику Пантократоровом из 1136. године, Мамантовом (од 1166. године) и Илије *** од 1162. године) давано је по пола красовуље и осталој братији. У петак се јела каша (Хиландарски типик) или кољиво, а по Типику царице Ирине (од 1118. године) два јела са уљем (Тамо, стр. 179). По садашњем Црквенословенском типику такође је било дозвољено јело с уљем и вино, што је, вели се, примљено из манастира Светог Саве Освећеног и Светог Јевтимија Великог, али се одмах додаје: „Но ово сад не чинимо из поштовања према дану.” У суботу прописано је јело с уљем, а Устави царице Ирине, Мамантов и Илије *** допуштају рак-ве и октоподе. Октоподе допушта и Хиландарски типик.

По речима Спаситељевим да ученици Његови не посте зато што је младожења с њима, а да ће постити у оне дане кад се он узме од њих, види се да је пост израз жалости и туге, а непошћење - радости. Такав поглед на пост био је у Старом завету, а исто гледиште имају и Апостолске установе. Оне наиме објашњавају забрану поста суботом радошћу због стварања света, а пост на Велику суботу жалошћу због Спаситељеве смрти: „Кад се Творац налази под земљом треба да је већа жалост за њим него радост због стварања, јер је Творац по природи и достојанству узвишенији од створења” (2, XXIII, стр. 124).
Свети Климент Александријски објашњава да је пост у спољашњем погледу уздржање од хране, у тајанственом погледу означава умирање свету, а живот Богу. Наиме, као што се храном одржава живот, тако је неједење символ смрти. Уздржавајући се од телесне хране (која означава ранији грешни живот), а затим примајући божанску храну (која је вера, нада, љубав, трпљење, знање, мир, разум) ми живимо Богу. На тај начин пост чисти душу од материје, те ју чисту и лаку са телом представља Божанском уму (Избор из пророка, Т, 8, стр. 341, Вивл. патерон).
Свети Атанасије Велики сматра да је смисао поста у томе да би и телом угађали Богу, што је дужност свију (Тум пс. 62, Т, 32, стр. 149). Зато саветује: „Да вас не превари храна, нити да ко каже: Остарио сам и не могу постити, него нека се сети старог Елеазара кога није преварио цар да једе оно што погани” (Одломци, Т, 33, стр. 205).
По Светом Василију Великом, пост је установљен још у рају заповешћу о неједењу плода с дрвета познавања добра и зла: „А ово: Не једите! - установа је поста и уздржања. Да је Ева постила и да није окусила од дрвета, ми не бисмо имали сада потребе у овом посту... Ми смо ослабили од греха, излечићемо се покајањем. А покајање без поста је недејствено (Творенија, стр. 77). Поред заповести о неједењу и остале околности живота у рају слика су поста ”не само зато што је човек... слично анђелима напредовао задовољавајући се малим него и зато што живећи у рају није му падало на ум оно што је доцније пронађено људским измишљањем: ни употреба вина, ни клање животиња, ни све оно што ум човечији чини мутним„ (Тамо, стр. 77). Из тога излази један закључак: ”Зато што нисмо постили ми смо избачени из раја. Стога ћемо постити да бисмо опет ушли у рај„, јер по речи Светог Јована Златоуста: Ако је пост био неопходан у рају, то је утолико више ван раја; ако је лек користан пре ране, то је утолико више користан после рањавања; ако нам је оружје било потребно пре почетка борбе с похотама, утолико је неопходнија помоћ поста пошто је отпочела таква борба с похотама и демонима (Беседа о покајању V, Т, 2, стр. 342). Зато пост треба да примамо с радошћу, јер је он наш пријатељ, а непријатељ демонима. ”Чувши о посту, вели Свети Јован Златоуст, немојте се препасти од њега. Он је страшан не нама, него демонима. Ако је неко обузет злим духом, покажи му лице поста и он, окован страхом биће непокретнији од самог камења, особито кад угледа у заједници с постом сестру и пријатељицу поста - молитву. Јер и Христос вели: Овај се род не изгони сем молитвом и постом (Мт 17, 21). (Беседа о посту V, стр. 342.) Слично о посту као средству против демона говори и Свети Василије Велики и Ориген.
Но није само једна корист од поста. Као свако добро што доноси многоструки плод, тако је по Оцима и с постом. Слабећи силу тела и чинећи га покорним души, како вели Свети Јован Златоусти (Т, 4, стр. 64), он укроћава беснило страсти, уводи нас у слободу и ствара велику тишину у нашим помислима. Он је и мати здравља телесног (Тамо, Т, 2, стр. 348).
Највећа је вредност и прави циљ поста по Оцима у помоћи коју он пружа духовном узрастању, одсецању злих навика и стицању врлина. „Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела” (Свети Василије Велики, V, стр. 77). Слично говори и Свети Јован Златоуст: „Не говори ми: Ја сам толико и толико дана постио, то и то нисам јео, ни вина пио... него ми покажи јеси ли постао кротак од гневљивог, какав си био? И човекољубив од грубог, какав си дотле био? Јер ако си испуњен гневом, зашто онда угњетаваш своје тело? Ако је унутра завист и користољубље каква је корист што пијеш воду? (Реч о посту и милостињи, Т, 2, стр. 907). Готово истим речима говори о смислу поста Свети Атанасије Велики: ”Није успео онај који пости само од јела, но онај који је одступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гнев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњег, никакве он нема користи, но сав свој труд губи„ (О девствености, Т, 33, стр. 63). Још и Пастир саветује Јерму: ”Овако, дакле, чувај овај пост који мислиш да држиш: Пре свега, чувај се од сваке зле речи и сваке зле жеље и очисти срце своје од свију таштина овог света. Ако то ушчуваш биће твој пост савршен„ (Јерма, Пастир, Е, III, Т, 3, стр. 72).
Очистивши тако своју душу од прљавштине греха и украсивши ју украсом врлина, ми постајемо достојни највећег дара Божјег у овом свету: примања самог Господа у Светој Тајни Причешћа. У овоме види Свети Јован Златоуст особити разлог за установу поста. ”Раније су многи приступали Светим Тајнама без расуђивања, како било... Приметивши штету која долази од небрижљивог поступања, одреде четрдесет дана поста... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, исповешћу и свим другим средствима на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће (Тамо, Т, 1, стр. 664).
Ради илустрације колику су важност придавали Свети држању поста, Оци наводе примере из Старог и Новог завета, као и из историје Цркве. Тако указују на четрдесетодневни пост пророка Мојсеја, Илије, Данила и тројице младића, Ниневљана, Јована Крститеља, ап. Павла. Из доцнијег времена позната нам је чудесна помоћ Светог Теодора Тирона да се цариградски хришћани, који су свето чували особито прву недељу Великог поста, не оскврне и нехотице храном попрсканом водом и крвљу идолских жртава, у доба цара Јулијана Одступника. Такође је записан пример хришћана који ни у глади нису хтели да купују месо уз пост, кад је цар Јустинијан, друге седмице Великог поста, због оскудице хране, наредио да се оно на тргу продаје. (Мирковић, Хеортологија, стр. 266). Исто тако, у IX веку, Свети Теодор Студит износи с похвалом пример 14 хришћана заробљених од Бугара и побијених зато што нису хтели јести месо уз Велики пост (Мало оглашење L XXIV). „Но важније од свега реченог је то што је Господ наш, оснаживши постом ради нас примљено тело, примио у њему на Себе нападе ђавола учећи нас да се постом снажимо и да се привикнемо на подвиге у искушењима” (Свети Василије Велики, Тамо, V, стр. 82).

Један од највећих проблема нас Срба је да сви знамо али нико неће да призна.
Лично незнам никог ко пости сваки посни дан али истовремено свако је спреман да просипа мудрост.
Покојни Патријарх Павле је сасвим разумно зато и написао да је боље скратити пост да народ пости него продужити а да нико не пости.

Као прво СТЕВА припада Епархији Источно Америчкој по вољи СПЦ а не личној јер је Нијагара издвојена из Епархије Канадске.
По питању поста нигде нема мог филозофирања или било чега већ сам само пренео оно што је написао покојни Патријарх Павле.
Ако мислите да је то погрешно, јерес или шта већ изволите и кажите тако. Уколико мислите да покојни Патријарх Павле није знао шта је и зашто писао то и кажите.

Сад шта излази из уста свако може да види само пар порука раније.
Све то веома културно и религиозно сте поставили Ви а не ја.
У мом речнику такве речи не постоје.

Што се тиче тога да неко треба да ме сретне ни са тим немам проблема.
Ја се не кријем иза неких Пендрека или чега већ.
Многи ме знају и ко сам и шта сам и какав сам тако да уопште нико ко жели нема проблем да ме „сретне”.

Баш ми је мило да имате ту листу а ја Вам кажем да је данас дошао са супругом у Нијагару ида ће служити у Недељу.
Дођите па се уверите.

Да у праву сте и кад дође љути вук са свим помоћницима и хтеде да растера и овце и јагањце због ливаде и не могаше вољом Божијом, он им ускрати Свадбу Сина Божијег.
Ал преживеше јагањци и отераше љутог вука.

Па наш народ каже према светцу и тропар тако и према вуку и басна.
Да је вук бољи и басна би била боља.

Па није ли се црвенкапа због вука посвађала на паркингу у Нијагари?

Извините али где сам ја то написао да је Владика Георгије „Милтонски Во” !!!!!!
Ја сам чини ми се написао када сте говорили да се у Нијагари пече во на ражњу да се пеку само јагањци и прасици а да је во специјалитет у Милтону.
По вама испада да сам увредио и све којидолазе у Нијагару јер их називам прасицима.
Глупост.
Сад ако Ви знате нешто што ја незнам у Вези са Преосвећеним Владиком Георгијем па подразумевате да је он Милтонски Во немојте то да приписујете мени.

Па изволите и цитирајте ме.
Само барем будите коректни па поставите цео пост а не по обичају нешто изван контекста како Вама одговара.
Узгред не разумем шта мислите са тим да се ја појављујем и на Djokicinfo.com ?
Да Вам и то случајно није јавио неко преко емејла јер недај Боже да би Ви завирили тамо.
Ја идем где ми се иде и свакако нећу питати Вас за одобрење.
Уосталом ја се не кријем иза неких псеудонима те песник те Јесењин те ово те оно.

Па изволите и копирајте и поставите моју поруку.
Значи сад испада да сте једном били па видели и баш одабрали да запамтише шта сам ја написао од свих који пишу.
Да ли Ви мислите да је ико тако наиван или се само правите?

Сад тек видех да хоћете да Вам кажем ко је најпознатији (ето спојено да Вас задовољим) Милтонски Во?
Па већ сам Вам рекао да је то навелико познат специјалитет и да нигде другде у Канади не може да се пронађе тако добар во.
Тачно је да су у Нијагари једном пробали да пеку вола на ражњу али су одустали јер није баш испао нај боље а и има доста петљанције око тога.
Него шта би са мојим коментарима на ђокићинфо?

Па човече Божији поставите већ једном то где сам ја то рекао.
Стално овде пишете којекакве глупости а кад Вам тражим да то и поставите онда ништа.
Изволите или поставите то што Ви кажете да сам рекао или престаните да лажете.

Стварно незнам који је ниво Ваше интелегенције али шта сте поставили?
Дозволите да Вас цитирам:

Извините али где сам ја то написао да је Владика Георгије „Милтонски Во” !!!!!!

Како где? па на ђокићинфо.цом!

Је ли треба да опет цитирам са којекаквих форума високог нивоЈа, као што је поменути ђокићинфоДОТком све нискости Д канаЦког (прескочићу име животињке, пошто сам обећао) Стивена умировљаног?

Изволите и цитирајте ме са „којекаквих форума” или престаните да лажете и пишете глупости.