Христос васкрсе!
Поштовани „Арије”, кад упоредиш Светог Стефана Немању, св Стефана Првовенчаног, преко св краља Милутина, Стефана Дечанског, па до св Уроша, ... са људима који су владали и владају Србијом задњих деценија, с опроштењем, то није само разлика у „њима”, тј. владарима, него пре свега нама, Србима ондашњим и садашњим.
Вероватно је у време Немањића подухват градње српске цркве или манастира у Палестини био технички и материјално компликованији него данас градити манастир на Гренланду или на свемирској станици, па су опет градили.
Читао сам раније о задужбинама св краља Милутина у Светој Земљи, мислим да је било и неких документараца на РТС, не могу сад да се сетим.
Мало сам тражио по Интернету, ево пар линкова:
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Srbi-i-Jerusalim.sr.html
http://www.pravoslavna-srbija.com/fo rum/index.php?topic=143.0
Да копирам пар занимљивих пасуса:
------------------------------------
Од свог првог боравка у Светој земљи, 1229. године, Свети Сава је прилагао многе драгоцености православним манастирима а, у жељи да обезбеди сигуран боравак српским монасима и поклоницима, подигао је конаке у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима.
Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, тадашњем главном пристаништу палестинском, од Латина откупио цркву Св. Ђорђа, да послужи као безбедно прихватилиште монасима. Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој грчкој лаври Светог Саве Освећеног, чији је био сабрат.
Краљ Милутин је 1312/13. године подигао манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила, унутар зидина Јерусалима, близу цркве Светог Гроба и Грчке патријаршије, а, како стоји у Повељи цара Душана из 1350. године, Стефан Дечански, „свети краљ Урош Стефан”, храм је украсио, утврдио и даривао.
...
Давидов у својој књизи запажа да после крсташких похода ниједна европска династија у средњем веку није имала тако чврсте везе са Јерусалимом као владарски дом Немањића. Па и касније, обласни господари српских земаља, Лазаревићи, Бранковићи, Балшићи, Црнојевићи, Петровићи, Обреновићи, црквени прелати и монаси, али и световни људи походили су, и даривали, светилишта Јерусалима.
...
Изузетно сведочанство блискости српских духовних веза са Јерусалимом у време заласка и нестанка српске државне самосталности и почетка вишевековног исламско-турског ропства, јесте појава „Никона Јерусалимца” у XV веку, славног теолога, исихасте и духовника зетске кнегиње Јелене Лазаревић-Балшић, потом супруге великог војводе Сандаља Хранића Косаче, господара Херцеговине. Никон је, за замонашену Јелену, написао „Повест о Јерусалимским црквама и местима у пустињи”, у његовом чувеном „Горичком зборнику”, насталом 1441/42. на Горици, на Скадарском језеру.
------------------------------------