Голгота
(Аманет сину)

Мркли мрак усред дана...
опет се Небо од земље стиди,
Живот Му истиче из Светих Рана,
ал' ипак једини Свјетло види.

Под њим се такмиче бивши људи
лукавом змијом отровани,
ко ће суровије да Му пресуди,
ко ће угодити боље сатани.

Један Му круну од трња стави,
други Му ребра копљем прободе,
ране Му опраше демони губави
сирћетом љутим умјесто воде.

А Он их само благо гледа
и Оцу своме за њих се моли,
ниједног неће паклу да преда
јер их све Божанском Љубављу воли..

Урличе гомила, куне, пркоси,
кршима га гађу и псују из тмине,
а Он тихо Свету Молитву узноси:
„Опрости им Оче, не знају што чине.”

Зјапе ране на удовима,
пеку Га сузе Богородице,
а Он на себе сав гријех прима,
окреће Небу крваво лице.

„Знаш да сам Оче рад' ових људи
попио најгорчу чашу жучи,
не да им Твоја Праведност суди,
не да их проклетство довијек мучи.”

„Не шаље домаћин јагње на клање
да клања ради људе осуди,
даруј им Оче Покајање,
молим Те данас милостив буди.”

Загрмље јецај громогласни
први што Оцу срећном се оте
и засја Христис, засја Крст Часни
и спаси људе силом доброте.

И данас сија, иако га људи
слијепи к'о онда видјет' не желе,
пусти то сине, ти добар буди
нек' Ране Христове у теби зацјеле.