Dr. Vladeta Jerotic o Srpskom ateizmu.

Tip srpskog ateiste? Obrazovanog, manje obrazovanog ili neobrazovanog? Srbi su, svi to dobro znamo, veoma razliciti (od Zumberka do Zajecara i od Kumanova do Subotice, da ostanemo samo u granicama prethodne Jugoslavije). Ako je tako, a jeste tako (otud, valjda, i „sudbinska” nemogućnost ujedinjenja!), onda su i sprpski ateisti, kao i srpski pravoslavci, veoma razliciti. Osim obrazovanog i visokoobrazovanog, svi ostali srpski ateisti pojma nemaju šta je ateizam, kao sto nisu znali ni šta je marksizam, iako su se zaklinjali u Marksa. Ono sto je, međutim, svima srpskim ateistima zajednicko, to je neko, njima lično poznato ili nepoznato, ostecenje koje su pretrpeli u detinjstvu ili adolescentnom dobu. Naravno da su ateisticki ili prema religiji ravnodusni roditelji najcesci i najvazniji uzrocnici ateizma svoje dece. Većinu srpskih ateista, bez obzira na stepen obrazovanja, odlikuje tvrdoglavost, netrpeljivost, i inat. Poznato je da su Srbi inaxijski narod, ali među srpskim ateistima, kada oni ovaj ateizam podignu do stupnja bogoborstva, inat postaje agresivan i destruktivan. Gradjanski rat u Crnoj Gori za vreme Drugog svetskog rata i njegove posledice vise godina posle zavrsenog rata, naročito su se katastrofalno pokazali u jarosti, mrznji i osvetoljubivosti crnogorskih ateista protiv svega pravoslavnog u Crnoj Gori.

Kada je reč o ateizmu, pa i srpskom ateizmu, Vi znate moje uverenje: covek u svojoj sustini nije ateista, jer svako ljudsko biće nosi u sebi skrivenog homo religiosusa (arhetipska vrednost, kao svojina kolektivnog nesvesnog). Ako covek, dakle, i srpski covek, ne otkrije u toku zivota Boga, on mora da nadje zamenu za Boga, a to je uvek idol, bilo koja ideja, covek ili stvar. Srbi nisu skloni mlakosti ili ravnodusnosti; to je dobra njihova osobina, posto se od mlakih ne može ništa ocekivati, a od ateista (i Srba ateista) moguće je ocekivati istinski preokret.

A kakav je izgled savremenog srpskog pravoslavnog hrišćanina? Raznovrsniji je, rekao bih, nego tip prosecnog srpskog ateiste. U svom radu Mladi i religija poredjao sam ih ovako: konvertit, pomodni vernik, radoznao, sumnjicav i eksperimentu sklon, nacionalni vernik, „privatno religiozan hrišćanin”, misticki tip. Svaki od ovih pravoslavnih srpskih hrišćana ima svoje specificnosti u koje ne bih ovde blize zalazio.

Pravoslavlje je siroko, otvoreno, slobodno i radosno ispovedanje vere u Bogocoveka Isusa Hrista. Malo je pravoslavnih hrišćana kojima „um u srcu pociva”, pa onda sve mogu: da budu siroki, trpeljivi i dobrostivi prema svima, da budu otvoreni prema drugacijim, bez straha da će im vera biti uprljana ili oslabljena, da budu slobodni, sto znači da postupaju bez preteceg unutrasnjeg policajca, ali i da tačno osete dokle sloboda može da ide („Sve mi je slobodno...” - apostol Pavle); radosni su i radost sire iz sebe i oko sebe, pa svi ljudi traže njihovo drustvo. Nema ih mnogo, već rekoh, ali ih ima još uvek dovoljno da hrišćanska hrana ne obljutavi.

Da se ne bih rasplinuo, moracu da izbegnem (sa zaljenjem) temu pravoslavnog obrazovanja Srba. Mislim da ćemo se lako sloziti: prosecan srpski pravoslavac verski je (i ne samo verski) neobrazovan covek. I sada moja smela i ostra reč: ne može se vise (nigde u hrišćanskom svetu, naravno ni kod nas) ostati na pravoslavnim vernicima koji tačno ispunjavaju sve obrede (nekoliko puta godisnje posecivanje Liturgije, ispovedanje i pricescivanje, paljenje sveca u crkvi, slava, vodice...), a pojma nemaju šta je pravoslavna vera i zašto su pravoslavni Srbi.

Ne bih prenaglasavao značaj ovih reci Vladimira Loskog, ali ne mogu da ih za kraj ovog dela mog odgovora ne spomenem: „Mora se verovati svesno; vera mora da, uz jednu egzistencijalnu svest, u nama ozivi prisustvo onog svega cemu se nadamo, a čega je vera osnov”.