Овакву еклесиологију шире пре свега богослови блиски Цариградској патријаршији. Тамо традиционално постоји једна фанариотска линија, која хоће да, науштрб националних цркава, обнови административну доминацију Цариградске патријаршије из времена Отоманског царства. Томе треба додати да је тежак положај православних у Турској довео до тога да се САД и ЕУ наметну као главне заштитнице Цариградске патријаршије. Захваљујући упорном раду „меке моћи”, али и богословској вештини појединих цариградских великодостојника, епископална концепција хришћанства проширила се и на поједине архијереје помесних цркава. Уосталом, зашто би баш епископи били имуни на тако раширене људске грехе као што су гордост и воља за моћ?
Други извор глобалистичког рата против помесних православних цркава јесте њихова укорењеност у традиционални морал и друштво. Православно хришћанство верује у апсолутне вредности, као што су истина, људски живот, Бог или љубав. Такође, оно негује предање, држећи до традиционалне концепције Бога, човека и друштва. Обе ствари су камен у ципели глобалиста. Како ћете раслабити везе које постоје међу људима и произвести „индивидуу” – усамљеног потрошача и животињски тупог радника, ако најпре не релативизујете све вредности и не покидате људима њихове корене у традицији?
Православна црква је за такве циљеве баш незгодна. Она се превише опире распамећивању које се врши увођењем истополних бракова, жена-свештеница и захтева да хришћанке, у складу са политичком коректношћу, не славе Бога, већ „Бога-ону” (God-she), и не моле се Христу, већ „Иси Христи” (Jesa Christa)[4]. Православна црква се превише опире идеји да је грех, ако га и има, само „стање ума”, а да је највећи „грех према себи”. Она се превише опире претварању породице у „партнерство” и замену родитеља „заштитницима дечијих права”. Она хоће да сачува заједнице – породицу, комшилук, народ и државу, не схватајући да у Империји сме да постоји само усамљени појединац-поданик, наспрам неограниченог глобалног тржишта, неограничене владавине капитала и неограничене културе заборава.
Зато националне православне цркве морају нестати. Оне морају бити замењене, најпре, „универзалном православном црквом”, а онда, после свих „реформи” и свих „екуменских дијалога”, „универзалном хришћанском црквом”. Ова стратегија, ова политика, сада је сасвим јасна и сасвим лепо се види и у начину на који се овдашњи пројектовани медији односе према Српској православној цркви.
Наравно, то не значи да је спас у изолацији, ксенофобији и зилотској искључивости. СПЦ, као и Србији уосталом, потребни су савезници, како би преживела гвоздени стисак клешта чији један крак чини капиталистичка глобализација, а други Империја. Ти савезници се налазе не само у другим помесним православним црквама, већ и међу католичким и протестантским хришћанима. Као што вели Татјана Горичева, „ми смо њима потребни и они су потребни нама, православнима, ти последњи римокатолици, последњи протестанти. Ако они нестану и ми ћемо остати насамо са непријатељским светом”[5]. Ти „последњи римокатолици, последњи протестанти”, јесу сви искрени, традиционални, антиглобалистички хришћани, којих никако нема мало[6]. Напротив, тај фронт отпора расте и Империји ће, како време одмиче, све теже бити да изађе са њим на крај.
Ту лежи шанса и за одбрану аутономије СПЦ у односу на Империју. Морамо сви бити мудри, а нарочито наши архијереји. На њима је велика одговорност, да интересе Цркве и православног народа ставе изнад својих личних интереса, неспоразума и омраза. Само „мудри као змије и безазлени као голубови” (Мт 10, 16) можемо да се одупремо још једном страшном искушењу којем је изложена душа овог народа.
(Краћа верзија овог текста објављена је у „Печату” бр. 106)
[1] Види:
http://www.mail-archive.com/ [email protected] Ова адреса ел.поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели /msg01041.html
[2] Види неке примере наведене у мом тексту:
http://starisajt.nspm.rs/kulturnapolitika/2008_ant_blog1.htm
[3] Види мој текст:
http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/bozic-i-rođenje-eu-pravoslavlja.html
[4] Mary Daly, Beyond God the Father: Toward a Philosophy of Women's Liberation. Beacon Press, 1973; Julie Clague, „The Christa: Symbolizing My Humanity and My Pain”, Feminist Theology (2005), Vol. 14, No. 1, 83-108.
[5] Чувајте се да вас ко не превари: православље на међи векова, ур. Владимир Димитријевић и Јован Србуљ, Београд 2007, Библиотека «Образ светачки», стр. 484.
[6] Види мој текст
http://www.starisajt.nspm.rs/Prikazi/2008_ant_hr1.htm
Пристигли коментари (25)
Пошаљите коментар
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]