„Да нас Господ удостоји милошћу својим и да нас суди Крстом својим и да одбацимо приврженост греху ђаволу, лажима, клеветама, злобама, оговарањима и разним другим злим делима који изражавају, нажалост, тамне дубине наше непрочишћене и непросветљене душе. Са овог светог места вас молим – Немојте се подавати таквим расположењима, таквим црвима, мољцима који нагризају душу, савест умртвљују, него се радујте Крсту Господњем, радујте се Васкрсењу. Немојте да нам у душу нашу залази мржња. Сваки је човек створење Божије. Када год Бог шаље дете у свет, свако дете макар којим начином долазило у овај свет, он испољава своју веру у човека. Он верује у човека и зато је постао човек и остао у сву вечност човек. Наша је вера Богочовек Христос, распети и васкрсли, а не фарисејска лицемерја, фарисејска подозрења, ситничарења и да не причам даље и не кварим овај дан. Вера ослобађа, вера не поробљује, вера шири груди и срца. Вера је вели Св. Јован Златоусти ново, шесто чуло које је дао Бог човеку из љубави јер су се сва чула у човеку обрукала и воља и срце и осећање, и разум и све друго се обрукало, банкротирало и банкротира увек када се не допуњује вером Божијом, а вера је као струја као енергија која се улива у човека када се спојимо са Христом и када верујемо Христу. Није вера систем веровања. Није вера текст, није вера књиге, није вера закони него је вера Дух Свети који нас надахњује и који се неизрециво моли уздасима неисказаним. Тако је говорио Св. отац Јустин: ”Господе, клецам али се држим Тебе макар уздахом, макар сузом, макар вапајем„. Те уздахе, те сузе, те вапаје оснажава, изнутра подржава Дух Свети Утешитељ. Зато је дат Цркви. Црква почива на Духу Светоме, не на књигама, на папирима, не на законима, не на текстовима. Јер да је било тако не би Бог послао Сина Свога него би послао књигу као Коран – ево вам учите, читајте и држите се тога. Не спасава то него Живи Бог. А онда, из Живога Бога, кроз Њега добијају снагу и речи и књиге и све остало ошто је Бог дао у Цркви Својој.

Нека би сила Духа Светога васкрсла и нас васкрсавајућа, оживела нас, препородила нас кроз покајање водила у радост. А право хришћанско покајање, браћо моја и сестре и децо је увек радост. Оци говоре о радостотворном плачу који даје радост. Ако човек плаче, а плачемо сви – плач је својство човеково, нарочито у овом палом стању, плач је израз радости. Али, не спасава сваки плач него плач сједињен благодаћу, оснажен и сједињен са Христом, као што су плакале жене мироносице под Крстом. Ту радост вам желим да дочекамо Васкрсење, да дочекамо и многа друга добра која Бог даје. Имајмо поверења у Промисао Божији што нас сналазе невоље. Није све због наших греха, како је говорио праведни Јов – Немојте ми говорити да ме је ово све снашло због греха. Погледајте мирне су колибе лупешке, разбојничке и многи и те како данас добро живе, а огрезли су у зло, крвави до лаката. Није Бог тај који овде завршава Свој суд. Понекад кажњава, понекад награђује, али последња реч је Његова о Другом доласку Христовом. Ми се сваки пут сусрећемо са Христом када овако празнујемо као данашњи празник, нарочито недељом, нарочито у Светој Литургији, али и у сусрету са сваким братом нашим полажемо испит, јер је сваки брат печатом запечачен Божији и носи живи крст, живи покретни крст. Нека би нас Часни Крст оснажио ослободио, окуражио, да подносимо невоље животне. Овај свет смо ми овако уредили, није Бог, како је говорио велики Солжењицин – Није свет овакав изашао из Божијих руку. Ми смо га до овде довели, а онда оптужујемо Бога јер смо себични, без вере и што мислиимо да ми треба да уредимо свет, а онда нећемо да поднесемо после последице тога уређења света.

Крсту Твоме клањамо се Владико и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо.
Амин!”

Из беседе владике Атанасија