Одједном, сад тај исти „сакати” владика Атанасије, у стилу Џемса Бонда, улеће у Грачаницу, разваљује браве на вратима епархијских канцеларија, и, уз подршку дечанских монаха и шведског КФОР-а, окупира задужбину Св. краља Милутина. (А чувају га четири тенка).

Сада у Епархији рашко-призренској, по извештајима тамошњих монаха, прави хаос какав нису правили ни Турци ни Латини. Ово је извод из монашког извештаја: „Шта се тачно јуче дешавало у Грачаници”, објављеног на сајту „Борба за веру” на Сретење 2010:

>> У суботу ујутро, Атанасије је сазвао архијерејске намеснике ЕРП са наређењем да мора да се појаве у манастиру Грачаница. Значи, седница Синода била је само параван, јер је све раније одлучено и Атанасије послан да крене да заводи терор. Нешто касније, у Грачаници се појављује и Теодосије, са четворицом најоданијих Дечанаца (познатих батинаша Исаије, Андреја, Језекиља - иначе човека који је дуже времена био лечен на психијатријској клиници и Данила). Морамо напоменути да се братија у Дечанима држи на узици страхом и разним повластицама, много братије Теодосија и Саву не воли, али, мора да трпи, јер сви који су се успротивили, лоше су завршили.

Дакле, по доласку дечанских батинаша и Теодосија, проваљује се у епископију, иако је касније на синодској седници било одређено да се владика Артемије врати у Грачаницу и да се сутрадан изврши примопредаја управе епархијом. Мењају се браве на келијама, претура се по келијама, оцу Дамјану, владикином ђакону, закључавају компјутер, мењају шифру, укидају фиксни телефон у келији владике Артемија и прекидају интернет везу.

У међувремену, по заповеди Атанасија, који, дакле, још званично и није преузео администрирање, долазе архијерејски намесници, у страху и дршћући, где им Атанасије, како он зна, безобразно и арогантно, не само даје на знање да је до даљег „он епископ”, почиње своју стару причу о Виловском, лоповлуку итд. (познато је да он годинама о. Симеона мрзи из дна душе, давно пре прича о новчаним трансакцијама), а након тога креће да даје упутства свештеницима о служењу Свете Литургије (наравно, креће да забрањује „махање дверима” и даје упутства да мора да се служи новаторска литургија). Свештеници, саблажњени, у муци и страху за себе и своје породице, не знају шта да кажу, осим да они друкчије не знају да служе и да су тако годинама и деценијама служили. На то Атанасије, сав запењен, одговара да ће он да крене у контролу и обилазак парохија и да ће он да покаже да како ће да се служи. У исто време малтене растура часну трпезу у цркви манастира Грачанице, скида стакло са трпезе јер и то, ваљда, није по његовим канонима, јер оне друге је, већ, обесио мачку о реп. Ваља напоменути да су неким свештеницима у епархији тога дана још рано ујутро долазили српски полицајци, који на Косову раде у цивилу и тражили информације ко од свештенства присуствује протесту пред Патријаршијом у Београду, јер им такве информације траже из њихових центара у Краљеву, Куршумлији, Јагодини...)!!!

Касно после подне у Грачаницу стиже и владика Артемије, изненађен присуством Теодосија и његових батинаша, који ни по каквој Синодској одлуци не бораве тамо, говори Теодосију да иде кући и да нема шта он да тражи у епископији. Овај одбија и каже да је он у Грачаници по благослову надлежног архијереја. Још веће изненађење чека владику кад види да су проваљене све келије осим његове (Атанасије му је касније рекао: (сиц) из поштовања према њему!!!). У кујни се разбацао дечански табаџија Данило, коме владика каже да напусти кухињу, јер је то део његовог приватног стана у коме он живи. Овај одбија, уз викање и добацивања владики Артемију и тек касније, по наређењу Атанасија, излази из кујне.

Увече стиже још братије из манастира ЕРП, готово све сестре манастира Грачанице (само су две, уз игуманију, признале Атанасија) и братија остаје уз владику да га чува, јер су свесни да су ови на све спремни. Атанасије најављује да ће ујутро он и Теодосије да служе литургију, на шта владика одговара да он сутра неће служити.

Ујутру почиње литургија. На литургији се окупила једна шаролика гомила, која не прелази неколико десетина присутних (а не двеста, како пише у вестима које сада пушта у име нове администрације ЕРП протосинђел Сава Јањић).

Верни народ, који иначе редовно долази на литургију, не улази у цркву и остаје испред црквених врата, јер не жели да присуствује безаконој литургији. Они сведоче о побожности „Срба” који присуствују литургији, јер сваких десетак минута излазе из цркве да би испред црквених врата попушили цигарету, а понављам, ради се о људима који црквеним службама никад раније нису присуствовали.

У току преподнева Атанасије даје неке инструкције владики Артемију, које се крећу од тога да ће одмах да продају кола до тога да неће моћи више да буде духовник братији наших манастира. На то реагује и владика и монаси око њега и креће вербални сукоб. Атанасије прети братији и тера их из салона у коме се налази, што братија одбија, говорећи да су ту да буду уз свог владику.<<

Преклињемо!

Нож у срце забоден је свим православним Србима насиљем извршеним над Епархијом рашко-призренском и њеним епископом. Ово је освета Владики Артемију зато што не признаје НАТО окупацију Косова и Метохије, али и зато што служи и проповеда по Светом Предању. Ово му је освета зато што се није поклонио папи и зато што је, још 2008. године, од СА Сабора СПЦ тражио да се испитају неправославна учења Епископа браничевског Игњатија (Мидића), професора догматике на Богословском факултету Универзитета у Београду (који је некад припадао СПЦ.) Сви искрени православни Срби знају да се над Епископом Артемијем не врши правда, него освета. Чак и да до њега има неке кривице, тако се не поступа с правоверним епископом. Свети Јустин Ћелијски, чије је владика Артемије верни духовни син, писао је СА Сабору СПЦ о Васкрсу 1975. (поводом америчког раскола владике Дионисија, рашчињеног на брзину и без расуђивања):

>>Као што сви знамо, тај кобни раскол је настао по питању суђења епископу Америчко-канадском Дионисију и око поделе Епархије Америчко-канадске. Тим поводом су се православна браћа Срби у Америци, и свештенство и народ, поцепали и расколили у два непријатељска табора, који се од тада до данас још увек гложе и суде. До тог трагичног по Српство раскола дошло је још пре саме пресуде о рашчињењу епископа Дионисија од стране Св. Архијерејског Сабора, и тај раскол још и данас траје. Из докумената и казивања очевидаца јасно је сваком непредубеђеном православном Србину да све скупа у том расколу и његовој позадини показује да његови узроци и разлози нису тако једноставни и једнострани, као што се то некима чинило или још увек чини. Свети Архијерејски Сабор и сам је констатовао (у својој Ускршњој посланици 1964.г.) да се „не памти да је икада у нашој светој Цркви један епископ рашчињен”. А наше је питање, којим се већ одавно питају многобројни православни и светосавски Срби на свим странама: да ли је онда само рашчињење једног епископа узрок тако трагичног раскола? Да ли је и овога пута до тога морало доћи и то тако да се у резултату добио овај и овакав погубни раскол и расцеп Српског Црквеног народа? Да ли се тај разлог могао избећи, кад је свима било јасно да ће он користити само непријатељима Србиновим и непријатељима Светосавске Православне Цркве? А најважније од свих тих питања јесте питање овог историјског момента и часа. Зар није могуће да се на неки богомудри светоотачки и светосавски, а Богу угодни начин, тај раскол излечи и уклони управо сада после горког искуства, после судова, и при погодном расположењу многих српских синова с обе стране за узајамно покајање и помирење?

Свети Оци Архијереји, ми православни хришћани смо истински следбеници Христа Спаситеља не тиме што имамо мање грехова од других људи и народа, него што имамо веру, покајање и смирење пред Христом Богочовеком, јединим Непогрешивим и Свебезгрешним. Ако ли Он буде гледао на безакоња наша, ко ће од нас људи опстати? - говорио је велики Пророк Божји Давид (Пс. 130,3), а за њим говорили су то, и поступали по томе, и сви Светитељи Божји, особито богомудри Оци и Пастири Цркве Христове. Зато су они тако правдољубиво и милостиво, богоугодно и човекољубиво руководили Црквом Божјом и повереним им душама људским. Знајући да спасење људи може бити остваривано и достизано само у јединству Цркве, у јединству Црквене благодати, мира и љубави, они су као мудри, „економи различите благодати Божје” (1.Петр.4,10) тако мудро и спасоносно „економисали” спасењем поверених им душа браће и деце своје, да су и у далеко тежим и сложенијим приликама и околностима бурног живота Православне Цркве у историји васпостављали и обнављали мир и помирење једноверне браће по Богу и пред Богом. Сетимо се само богомудрог помирљивог поступка светих Никејских Отаца на Првом Васељенском Сабору према епископу Мелитију Ликопољском и Мелитијанцима у Александрији; па поступка светог и Великог Атанасија према Источним епископима на Александријском Сабору 362. године; па поступка Четвртог Халкидонског Сабора према епископу Јувеналију Јерусалимском; па поступка Св. Патријарха Тарасија и Седмог Васељенског Сабора према многобројним епископима иконоборцима - између којих је еп. Григорије Неокесаријски био чак оптуживан за јавне прогоне, бијења и мучења православних иконопоштовалаца —, итд. итд. У свим тим, и многобројним другим ранијим и каснијим случајевима, које нећемо сада наводити, Свети Оци су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа. Код њих није било свадљивости и осветољубивости, злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде, него „човекољубивије неке одлуке”, као што каже, на пример, пети канон Св. Првог Васељенског Сабора, који управо налаже да се на свакогодишњим - и чак два пута годишње, Саборима епископа душебрижнички расправља о црквеним проблемима и изналазе „човекољубивије неке одлуке” о људима који су у раздору и одлучењу (ср. и Канон 12. истог Вас. Сабора). Знали су добро богомудри Оци Цркве да многе ствари црквеног живота, па и саме одлуке епископа, треба поново преиспитивати: „да ли нису неки услед малодушности, или свадљивости, или неке сличне недобронамерности били искључени из општења”.