У вељачи 2004. године Орић је примио репортера „Washington Posta”:

„Орићеви ратни трофеји не налазе се послагани на зиду, …већ на видео-касети: спаљене српске куће и тијела српских људи без глава, набацана на тужну гомилу. Морали смо користити хладно оружје те ноћи, објашњава Орић, док се сцене искасапљених мртвих тијела врте са његовог Sony видео-апарата.”

Bill Shiller, репортер „Toronto Stara”, извијестио је да је на видео-траци, приликом интервјуа, Орић у својим рукама држао одсјечене српске главе. „Ухватили смо их у замку”, рекао је Орић када се поприличан број побијених Срба појавио на екрану. Сљедећа група лешева била је докрајчена експлозивом. „Послали смо их на мјесец”, хвалио се Орић. У једном, на видеу приказаном селу, Орић је пожурио да изјави: „Ту смо убили 114 Срба.”

Чак је и Стејт департмент примијетио неке од ових стравичних злочина почињених у српским мјестима Кравицама, Братунцу, Бјеловцу, Сикирићима, Вољевици, Југовићима и Лозничкој Ријеци.

Колико је српских села спаљено, а цивила убијено од стране Орићевих трупа које су дјеловале, из наводно демилитаризиране зоне, наочиглед тамо стационираних мировних снага УН-а, то нитко точно не зна. Срби, чији је нехај надалеко познат, никад се нису (као Хрвати и Бошњаци) потрудили да у детаље то истраже. Процјене из страних извора се крећу око неколико десетина српских села и више стотина убијених српских цивила, док српски извори говоре о 1.500 до 3.000 убијених Срба. Што било да било, данас Запад ни да зуцне о страдањима сребреничких српских цивила. Јасно је да би навођењем ових чињеница био код западног јавног мњења озбиљно уздрман мит о сребреничком геноциду. Поврх свега, Србима није дозвољено да буду жртве, а ако се та чињеница не може ни на који начин избјећи, онда се, вели Цхомскy, ради о „недостојним жртвама”.

ЗЛОЧИН, ПРОЈЕКАТ ЗАПАДА Други дио сребреничког злочина, онај извршен од стране Срба над Муслиманима био је пројектиран од стране Запада, а у спрези са дијелом тадашњег муслиманског руководства. Срби су наглавачке улетјели у постављену замку, што их нимало не амнестира од почињеног злочина. Погледајмо кронологију догађања.

-Представници муслиманске заједнице окупили су се у Сарајеву 28. и 29. рујна. Неки преживјели чланови сребреничке делегацје рекли су да им је Изетбеговић казао да би НАТО, према предсједнику Цлинтону, интервенирао у БиХ само под увјетом да Срби упадну у Сребреницу и да притом побију барем 5.000 особа. То није било могуће реализирати, јер је сљедеће године био геноцид у Руанди са милијун жртава. Година 1995. је за то било „идеално вријеме”, јер је Цлинтону за други предсједнички мандат требао форсирани мир у БиХ.

-Очито је, да је Сребреница „дата на тањур” Србима. Орић је са својим штабом хеликоптером пребачен из Сребренице седам дана прије њеног пада. Дан прије пада, цјелокупна мушка муслиманска популација напустила је Сребреницу, укључујући и 5.000 наоружаних припадника Армије БиХ; у Сребреници је остало око 300 мушкараца.
-Злочин над Муслиманима се вјеројатно десио приликом и након заробљавања, када су се Муслимани настојали пробити кроз српске положаје према својим базама. Масовне егзекуције над Муслиманима вршене су у мјестима Пилице, Брањево, Петковац, Козлук и Кравица.

Број хладнокрвно побијених заробљених Муслимана је, међутим, упитан. Постоји разлика у бројкама између декларирано несталих особа и форензичких налаза остатака тијела. Осим за неколико стотина особа, гдје је ствар очита, за друга нађена тијела није јасно у којим су околностима и када погинула или умрла.

Напомена: масовне гробнице су уобичајена ствар у ратним временима када се врши асанација терена како не би дошло до масовних зараза.

-Симптоматично је да ни у холандском извјештају о Сребреници (7.000 страница), ни у француском извјештају (2.000 страница) нема очевидаца почињеног злочина. Нема ни сателитских снимака почињених егзекуција. Једини „прави” свједок је психопата Ердемовић, који је у Хагу устврдио како је приликом масакара лично побио више од 100 Муслимана за 11 килограма злата.

-Када се врши геноцид, онда се неселективно убијају сви припадници неке заједнице, а не остављају у животу репродуктивно способне особе (жене и дјеца).

Јасно је да је „сребренички геноцид”, односно почињени злочин над Муслиманима првенствено потребан „међународној - НАТО - заједници” како би оправдала бомбардирање српских подручја у БиХ и Југославији/Србији и како би се одужила исламском свијету за над њим почињене злочине на Блиском и Средњем истоку.

Ако Србија у својој резолуцији прихвати сребренички злочин над Муслиманима као геноцид, како то захтијева „међународна заједница”, над Србима ће трајно остати печат геноцидности који нитко више неће моћи избрисати. Јер за „међународну заједницу” је важно да управо Срби то кажу, јер све док они то не кажу, квалификација злочина као геноцида је једнострана, она која долази од противничке стране у сукобу НАТО - Срби, и као такова нема важности за јавност ни за повијест. Ако Срби то ипак ураде, они ће довршити ментални геноцид над самима собом, територијални и ментални геноцид над српским народом који су одавно пројецирали и добрим дијелом остварили господари новог свјетског „хуманитарног” поретка.

(Независне новине)

Преузето са сајта: www.standard.rs

Оба пута покушаји прозападне коалиције у Србији да усвоји горе поменути документ пропали су захваљујући солидарном противљењу патриотских снага. Сада, међутим, када је српска влада поднела захтев за укључивање у Европску унију и почела маштарити о чланству у НАТО, Демократска странка и њени савезници ће, несумњиво, учинити све што је могуће зарад јавног акта националне издаје и дефинитивне капитулације српске државе. У нацрту резолуције који је јуче циркулисао у Скупштини, догађаји у Сребреници јула 1995.године окарактерисани су као „парадигматични случај” у целом босанском рату. Та констатација их аутоматски ставља изван општег војног контекста и Србе означава као главне злочинце.

Низ српских и међународних организација почело је са прикупљањем потписа на петицију председнику Тадићу и посланицима Народне скупштине са апелом: „Не играјте се са будућношћу своје земље! Не – резолуцији о Сребреници!” Њен текст је припремио Фонд „Историјски пројекат Сребреница”, са седиштем у Холандији. Међу онима који су већ потписали петицију налазе се водећи светски стручњаци за Балкан, професор Универзитета Пенсилваније Едвард Херман, бивши немачки дипломата, публициста Клаус фон Раусендорф, председник бугарског Националног савета за мир, професор Вељко Влканов, бивши политички аналитичар „Би-би-си”, независни британски новинар Џонатан Рупер, професор терорије права Универзитета Фиренце Данило Золо и многи други.
У апелу српским властима се наглашава, да ће проглашење убиства босанских муслимана у Сребреници (Запад преко Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у Хагу инсистира на бројци од 8 хиљада људи, иако независни подаци говоре о неколико стотина) децидно бити у свету протумачено као „признање да је Србија одговорна за геноцид”. Међутим, догађаји из јула 1995.године могу се сматрати ратним злочином, али нипошто свесним уништавањем читаве нације и „парадигматичним случајем”. „Упућеној јавности у западним земљама јасно је, да су снаге, које се сматрају припадајућим Републици Српској, тада за три дана убили приближно онолико муслимана, колико су у претходне три године побиле Срба муслиманске снаге, вршећи нападе на најближа српска насељена места. Нема овде ничег што би одвајало један злочин од другог, осим што је извршење једног од тих злочина било временски сажетије. У безумном грађанском рату, у коме злочине врше све стране, све невине жртве имају једнако право на саосећање. Али нико од жртава нема право на посебну моралну сатисфакцију само зато, што припада одређеној етничкој групи. Ако ми ставимо на пиједестал страдање једне групе, онда ће она друга група – у конкретном случају мирно становништзво српске националности – неизбежно бити лишена аналогне мере саосећања и моралне подршке, на коју она има потпуно право” – апсолутно оправдано указују аутори апела.

У датом случају ради се о крајње важној околности, коју брижљиво заобилазе западни и српски ограничени изобличитељи такозваног „геноцида у Сребреници”. Крвави догађаји из лета 1995. године нису били полазна тачка, нити „парадигма” босанске трагедије, већ њена завршница. Почев од 1992. године у том истом региону су армијске јединице муслимана на челу са по злу чувеним Насером Орићем током неколико година методично „чистили” српска села, хладнокрвно убијајући хиљаде мирних становника – стараца, жена, деце. Аутор овог чланка је лично разговарао са неким од локалних житеља, који су чудом избегли смрт. Управо то „чишћење” носи све знаке антисрпског геноцида. Међутим, Хашки трибунал је 2008. године ослободио Насера Орића - а сада је владајућа у Србији коалиција спремна да крене још даље и оптужи за извршење геноцида жртве муслиманског главосече – саме босанске Србе!
Што се Хашког трибунала тиче, а уједно и Међународног суда ОУН, њима, што би се рекло, не можете ништа. Оптужбе за геноцид одавно су постале монета за поткусуривање у рукама оних светских сила које се боре против непослушних земаља и њихових лидера. Сем Срба, очигледан пример за то служи непокорни председник Судана Омар ал-Башир. Међутим, то што су власти Србије одлучиле да узму лично активно учешће у демонизацији српског народа на нивоу сопствених највиших органа државне власти - то је без преседана срамна појава не само за београдску политичку сцену него, изгледа, и за цели свет. Није, дакле, далеко ни до стављања ван закона свега српског – од државе и језика, до историје и начина мишљења!

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радио-станице «Глас Русије»

Преузето са сајта: http://rs.fondsk.ru