BELORUSIJA - MINSK

piše: Arhimandrit LUKA cetinjski



Imao sam blagoslov i sreću da sedam dana boravim u jednoj bajci. Prica o Belorusiji je toliko bajkovita da sasvim opravdanom smatram sumnju koju može da izazove ovo svedocenje. Najpre treba znati da je Belorusija od Rusije odvojena samo administrativno, da je to isti narod i da problem identiteta u onakvom obliku kakav je u Ukrajini tamo ne postoji. Belarus ne znaci bela Rusija nego cista Rusija, to je Rusija koja je bez tatara. U Ruskom carstvu je bilo tatara. Dostojevski je govorio: ''zagrebi pomalo svakog Rusa - naći ćeš Tatarina'', sto naravno nije tačno, ali govori o njihovom prisustvu. Narod se u Belorusiji hvali da su oni pravi Rusi, carska Rusija. Ja nisam bio u Rusiji, ali ovo sto sam video u Belorusiji je toliko cudesno da sad razumem sve rusofile svih vremena.

Prvo, sam grad Minsk, prestonica Belorusije, koji je za mene dotle predstavljao samo tacku na karti u geografskom atlasu. Ono cime zapocinje bajkovitost price je to da u dvadeset prvom veku, u ovom dvomilionskom gradu nema registrovanog kriminala. Zatim ulazimo dublje u bajku. Kažu vam, odmah po dolasku, da se ne biste prepali, da se sva svetla u gradu gase u jedanaest sati uvece. Da nocnog zivota u gradu nema. Nas je avion sleteo u Minsk negde u 23 i 15 i mi smo prošli i kroz centar i još deset kilometara kroz grad, jer je Svetojelisavetski manastir, naše odrediste, sasvim na drugom kraju grada - ni jednog coveka na ulici nismo videli, niti jedno svetlo upaljeno po domovima, osim svetlecih reklama na zgradama. Bio je to sok za nas. Minsk je velicine Beograda, metropola u kojoj u toku dana ima zaista zivog i zivahnog zivota. Sledeće iznenadjenje je bio podatak da u gradu nema nezaposlenih. Uglavnom je sve to delatnost predsednika Lukasenka koji je od tog grada napravio jednu mirnu, ali milionsku oazu u ovoj dzungli savremene civilizacije. Minsk je inače grad sirokih bulevara zbog čega nema saobracajnih guzvi. Za sedam dana tamo nismo čuli sirenu automobila. Nema ni buke ni vike i sve je tako nekako blagoobrazno i prijatno. Setate se gradom bez ikakvog straha da će se nešto dogoditi. Mene su zaustavljali po gradu zato što su svestenici izuzetno postovani. Jednom me neki mladic zaustavio trazeci da mu pokazem gde se nešto nalazi u Minsku. Rekao sam mu da nisam Rus, a on me je zapanjeno pogledao i upitao odakle sam. Sad da mu kažem da sam iz Crne Gore, neće znati, pomislio sam, ipak je to mnogo daleko, nego sam rekao da sam iz Srbije. A on viknu-Kosovo je Srbija! Narod mi je gurao cvece u ruke na ulici.



Minsk je grad brojnih crkava i sve su one prepune. Zbog velikog broja ljudi u njima nedeljom se u svakoj od njih služe dve Liturgije, a praznikom bude i treca Liturgija i sve je opet puno. Zato se grade novi hramovi, često pored starih. Upravo je u toku gradnja jedne od najvecih crkava u Pravoslavlju-crkve Presvete Bogorodice Utehe svih zalosnih, koja će biti visoka oko sto metara. Tamo svestenici na svakoj sluzbi propovedaju, pa bila to Liturgija ili vecernja. Sluzili smo u nekoliko tih novih crkava napravljenih u starom stilu, po petnaestovekovnom oblicju, bez trunke primese moderne arhitekture, sa prelepim fasadama i kupolama. Kakva lekcija našim arhitektama koji se danas stide Vizantije i ''modernizuju'' Pravoslavlje, prilagodjavaju ga duhu vremena, evropskog vremena, a kakvo je to vreme? Što se evroamericke civilizacije tiče, skoro da kažemo antihristovsko. I sve te crkve prepune naroda, predivnog, poboznog naroda! Njihovu poboznost i bogopredanost je nemoguće opisati-to treba da se dozivi. Pri iznosenju putira cela crkva pada dole na zemlju, ne na kolena. Pricescuje se cela crkva. Mala deca, često ne starija od tri-četiri godine, pricescuju se kao odrasli, sa skrstenim rukama na grudima kazujuci pri tom svoja imena - ali sve hrišćanska - rab Boziji Artemije, rab Boziji Siluan..nema svetovnih imena. Posle Svete Liturgije narod nas salece sa mnogobrojnim pitanjima i svojim problemima - pricaju kao da nas oduvek znaju, guraju nam u ruke mnostvo papirica sa imenima i prilozima. Ovde još vlada stari svetski poredak. Osecate se vanvremeno. Što se svestenika tiče, mislim da u zivotu nisam video poboznije ljude. Sat vremena pre početka Svete Liturgije oni su, već obuceni, samo o tome pricali, kako će da služe, da to Bogu bude ugodno. Ali i van Liturgije oni su pricali iskljucivo o jevandjelskim temama. Njima ništa sto je za Hrista i crkvu nije teško da urade. Vecina ih po nekoliko sati dnevno ispoveda. Nijh služenje Jevandjelju ne umara. I to kod vernog naroda stvara jedan divan osecaj da su oni uvek na raspolaganju. Ipak, najvece iznenadjenje, kruna ovog puta, cudo nad cudima, je tek sledilo - Jelisavetin manastir. To nije manastir - to je čitav grad, a star je samo 11 godina. Pre tih 11 godina, a po blagoslovu starca Nikolaja Gurjanova, osnovan je ovaj manastir. O ocu Nikolaju je i knjiga objavljena na srpskom jeziku, zove se ''Pravoslavlje je voleti'', a pojavio se i u filmu ''Hram'' pre neku godinu, tako da se i kod nas zna za njega. On je cudo Rusije, nije živeo u Belorusiji nego odmah preko granice, ali znate ta granica Rusije i Belorusije ne postoji ni u fizickom smislu - dakle niko vas nigde ne gleda ako prelazite iz Belorusije u Rusiju i obratno, niti u duhovnom pogledu - to je zaista jedna zemlja. Jelisavetin manastir je napravljen po starcevom blagoslovu pre 11 godina time sto je jednom Bozijem coveku Andreju, sada svesteniku tamo, otac Nikolaj rekao da ide u Minsk i da tamo pored psihijatrijske klinike na kraju grada na goloj ledini podigne manastir. Dao mu je skromni prilog od desetak rubalja. To je bas izgledalo bajkovito, ali danas taj manastir ima 87 monahinja, 350 milosrdnih sestara, podvorje sa stotinak ljudi i hiljadu radnika koji rade za manastir. Ovaj pcelinjak bogoljubivih pcelica je jedna od najvecih pravoslavnih zajednica na svetu. Ljubav i služenje su osnov ove porodice, kako je to ustanovila njihova zastitnica Sveta Jelisaveta Romanova, kojoj je manastir i posvecen. Onis luze Bogu i svima koji su u nevolji. 350 sestara milosrdja obucenih u bele mantije služe u psihijatrijskoj bolnici, u bolnici za decu sa posebnim potrebama i još u jednoj bolnici. Pet svestenika je tamo stalno, po celi dan ne izlaze iz ovih ustanova. Kad sam upitao jednu od tih sestara da li one za svoj rad dobijaju platu, ona se zamislila i odgovorila:''Pa, neke od nas dobijaju neku nagradu, a ostale rade za slavu Boziju''.

Ima ova sveta porodica još jedno delo. Prica o napustenim ljudima iz Minska, beskucnicima pokupljenim sa ulica i sabranim u manastirsko podvorje izvan grada i u neke vagone pridruzene manastiru je prica koja može da udje u Zitija Svetih. U ljudima koji su živeli na rubu postojanja, prezreni od svih, neko je prepoznao bracu stvorenu po obrazu Bozijem i udahnuo im već zaboravljenu radost zivljenja. Zivljenja Hristom. I doveo ih na Goru Preobrazenja, na Lisaju goru, u ovo podvorje da se tamo duse nihove preobraze pokajanjem kroz rad i molitvu i da gledaju na ovoj gori Tavorsko Preobrazenje. Svedocim da sam video ljude koji svetle, ljude spasene. Dok smo im sluzili Liturgiju, na kojoj su se svi pricestili - zedj za Hristom kod njih je mnogo veca nego kod ostalih Hrišćana - rece mi otac Andrej:„Pogledaj ih! Oni ništa nemaju! Oni samo Hrista imaju!'' Čak i nama monasima nije lako da poverujemo da prica o pokajnicima iz tamnice Sv.Jovana Lestvicnika nije samo stvar proslosti. Ali najviše od svega, ono sto je plenilo dusu, je sam Svetojelisavetin manastir i njegovi nebozemni zitelji. Kad smo putovali do Minska, neki nas saputnik, pomorac, rece:''Znam ja za manastir. Moj drug je njihov komsija, on je bio 12 godina na brodu i kad se vratio kuci mislio je da sanja - video je grad ispred kuce''. I zaista je zastrasujuce videti kakve su gradjevine nastale za samo deset godina! I to kakve! Manastir toliko lici na ruske manastire iz XV veka da sam morao da dodirnem fasadu, da osetim materijal, toliko je to verno napravljeno. Sigurni ste da ste u manastiru koji je 500 godina star. Ispod manastira imaju nekoliko podzemnih crkava i krstionicu u obliku crkve u kojoj je sve u skulpturi uradjeno. Nema prakticno nijednog metra zida hodnika kojim prolazite da nije necim ukrasen. U manastiru su dve crkve - stara, nastala pre 11 godina i nova, nastala pre 6 godina, koju koriste za praznicna bogosluženja.

Njihov docek gostiju je takav da posrami i najgostoljubivije nacije. Daleko je Minsk i retko ko tamo zna gde je Crna Gora, a pogotovo Cetinjski manastir, te mi osim uobicajenog doceka nismo drugo ocekivali. A docekali su nas kao da su samo nas cekali. Svih 87 monahinja je doslo da se pozdravi, da se upozna. Svuda su nas pratile, sve nam pokazivale. Porazavale su nas svojom ljubavlju na svakom koraku. Kao neko objašnjenje govorile su:”Nama je bacuska Andrej dao blagoslov da umnozavamo ljubav i smirenje. Osim tog, drugo ništa nije pominjao.'' Andrej, duhovnik manastira, Boziji covek, covek u kojem nema granica, svuda otvoren, zajedno sa mati Efrosinijom, igumanijom, čini od ove svete porodice ikonu Carstva Bozijeg.

Međusobna ljubav monahinja je takva da pomislite da ste usli u Zitija Svetih ili da ste se nekim cudom obreli u četvrtom veku, zlatnom dobu egipatskog monastva. Gledao sam ih kako se raduju kad se neka sestra vrati sa puta, kako se raduju jedna drugoj. Njihovo oprastanje na povecerju traje dvadesetak minuta, svaka se sa svakom lično oprasta, triput ljubi. Gledao sam ih kako svake veceri idu u litiju oko manastira, pune radosti. Kako se raduju novom danu. Danu koji je ispunjen molitvama na prelepim dugim bogosluženjima, poslusanjima u mnogim manastirskim radionicama i svesrdnim pomaganjem bliznjima, braci stvorenoj po obrazu Bozijem.

Mnogo toga dozivljenog u ovom kazivanju nije obuhvaceno, jer se ne može obuhvatiti rečima. Ostaje zabelezeno da svedoci o mogućnosti ostvarenja Jevandjelja i u ovom nasem raspamecenom veku. Minsk je jedan od mnogo gradova na ovom nasem zemaljskom saru, ali njega se dotakla blagodat Bozija i učinila njegovu pricu bajkovitom nama, otvrdlima u ''realnosti'' zivljenja u 21. veku. Jer sto je nama bajka, nekome je realnost.