U sudbinu kao „predodređenost” ne verujem, jer bi tako nešto negiralo smisao čovekove slobodne volje i njegovih izbora. Čovek bi se sveo na sofisticiranog kiborga koji se ponaša po unapred definisanom programu, pa kao takav ne bi ni imao nikakvu odgovornost za svoje postupke i njihove posledice, već bi sva odgovornost bila isključivo na Stvoritelju. Takav „koncept” bi isključivao i samu ljubav kao nužnost čovekovog povratka u Božije okrilje, jer „ako sam programiran - onda je program taj koji sve izvršava, a ne moje srce i um”
Dovoljno je da čovek nekada učini korak duži, ili kraći, za deset centimetara, pa da se tok njegovog života sasvim preobrati. Ako bi dakle svaki centimetar mog kretanja bio „sudbinski predodređen - onda su i sve posledice unapred predodređene - dakle gde je onda MOJA odgovornost? Gde je onda svrha moje molitve? Ili bilo čega što činim, ako to činim bez svoje svesti i volje?
Ako čovek ima petoro dece i svako od njih poznaje onako kako dobar otac poznaje svoju decu i zna da jedno dete voli čokoladu, drugo igračku, treće bicikl...
Ako zna da je jedno nadareno za muziku, drugo za matematiku...i da im najbolje moguće izbore i uslove...jasno je da prilično dobro može znati ko će se čime baviti, ko će šta izabrati...
Pa kad mi, samo ljudi, imamo sposobnost da tako se tako poznamo, kolika je teg Stvoriteljeva da pozna nas i naše želje i sposobnosti... i naše postupke i ”kretanje kroz život„.
Vladika Njegoš je ”sudbinu„ definisao kao ”volju s umom„ ... i meni se takvo viđenje najviše dopada.

Ovo je samo moje lično viđenje i vrlo je moguće da je kao takvo pogrešno, ali to je ono što ja mogu o tome reći.”

Слободан човек ствара своју судбину.Православље у судбину не верује, верује у слободу човекову да бира између добра и зла.„А ШТА ИМА СВЕТЛОСТ СА ТАМОМ”?