Ево још једне Христове приче која је записана у Јеванђељу по Луки:

„Човек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања што припада мени. И он им подели имање. И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим – прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему.

А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији беше у пољу, и долазећи, кад се приближи кући, чу певање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође; и отац твој, закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А кад дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер овај брат твој мртав беше и оживе; изгубљен беше, и нађе се” (Лк. 15, 11-32).

Ова прича се чита у цркви у дане када верни почну да се припремају за Велики Пост, за време покајања. Јеванђеље нам нигде боље не открива суштину покајања него управо у овој причи.

Блудни син је отишао далеко од завичаја, у „земљу далеку”. А та „земља далека”, та туђина јесте символ који нам открива саму суштину нашега грешног и палог живота, наше палости. Наш повратак истинском животу може да започне тек онда када схватимо да је наш свакодневни живот уствари – живот у далекој туђини. Онај ко бар једном у свом животу није осетио да је његов живот – живот у туђини, ко себе није осетио као изгнаника и бездомника изгубљеног у духовној туђини, тај једоставно не може да схвати суштину Хришћанства. Онај ко се у овом свету и животу осећа потпуно „код куће”, ко никада није оскусио тугу за неком другом стварношћу, не може никада схватити шта је то кајање и покајање. Јер покајање није у формалном набрајању сопствених недостатака, грешака и преступа. Не, кајање и покајање се рађају из нашег сазнања да смо се отуђили од Бога и из наше радости због сазнања да опет можемо да будемо заједно са Богом. вратимо у завичај, да изнова нађемо свој изгубљени дом. Неочекивано почињем да схватам да је мене мој Отац Небески обдарио бесценим благом: пре свега, самим животом и могућношћу да истински уживам у том дару, а то значи – да га преображавам у смисао, у љубав, у знање. Отац Небески ми је у Сину Свом Исусу Христу даровао нови живот, откривши ми Своје вечно Царство, радост и мир у Духу Светоме. Релативно је лако признати своје преступе и грехе. Међутим, неупоредиво је теже да себи самом признам да сам издао, разрушио и изгубио своју духовну лепоту, да сам се удаљио од свог стварног дома и стварног живота, да је разруушено и уништено оно што је најдрагоценије, најчистије и најлепше у самом ткиву мога живота. А управо тако и започиње покајање у човеку и зато оно претпоставља као свој неопходни предуслов нашу најдубљу жељу да се повратимо и

Од Бога сам добио на дар могућност богопознања, и у том богопознању – силу да будем слободни син Божији, син који воли свога Оца. Све сам то изгубио, свега сам се тога одрекао, не само својим појединачним „гресима” и „прегрешењима”, већ својим грехом над греховима – одласком у „земљу далеку”, својим избором да одем у „туђину”, да се одвојим и удаљим од Бога.

И онда – блудни син се сетио. Сетио се оца и очевог дома и изгубљене радости живота. Устао је и вратио се оцу своме. Отац га је примио и опростио му.

Тих недеља које претходе Великом посту ми у цркви певамо: „На рекама вавилонским седесмо и плакасмо, сећајући се Јерусалима…”. Певамо псалам о изгнаности и отуђењу, али и покајању, љубави и повратку. О, када бисмо могли да се пробијемо кроз сујету свакодневног живота ка том тајанственом памћењу срца и душе којим се сећамо изгубљеног Очевог дома и радости живота, памћењу које каже да живот који живимо није прави живот, да треба да живимо другачији живот.

„Устаћу и поћи ћу…”. Како је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.

Извор: Радио Светигора

Протојереј Александар Шмеман