Тако је свети Марко доказивао да прихватање латинског учења доводи до тога да се признаје да Дух Свети има два начела, а тиме се уводи двоначелност у самом Богу, што је бесмислица и јерес противна целокупном Хришћанском Откривењу и Хришћанској Православној вери. Зато своје Исповедање вере он овако завршава: „Сви Оци и Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма уче нас да бежимо од оних који другачије верују и да се удаљавамо од заједнице са њима. Па зар ја, дакле, презревши све те Оце и Саборе, да пођем за онима који под маском лажног мира позивају да се ујединимо са онима који су нарушили свети и божански Символ вере, и Сина уводе као дpyror узрочника Светога Духа? Јер остале њихове (латинске) заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, ја остављам за сада. Да ми се не деси, о! Утешитељу Благи, да икада тако одступим од себе и од здравих мисли и здраве вере, него да се држим увек Твога учења и Тобом надахнутих блажених Мужева, и тако да се присајединим Оцима мојим, односећи одавде са земље на небо, ако ништа друго, оно бар - праву веру (την Ευσεβειαν = Православље)”.



После тога стадоше и Патријарх и цар и други епископи наваљивати на св. Марка, да учини неке уступке и направи неки компромис по начелу икономије ради тобожњег добра државе и народа. На то им свети Марко одговараше: „Ствари вере не допуштају никакво попуштање и икономију. То је као кад би казао: отсеци себи главу па иди куда хоћеш. Никада, о човече! оно што се тиче Црквс, нерешава се компромисима. Јер не постоји нешто средње измећу истине и лажи”. У то време, 10. јуна 1439. године, умре етари Патријарх Јосиф не потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада папа навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње „завештање” цара Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и изјавио: „За нас папа представља само једнога измећу патријараха, али и то - ако би он био православан”. Но папа као неки тиранин, и бедни, невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видео да на акти о унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни папа Евгеније извикнуо је: „Дакле, ништа нисмо урадили!” Ипак је властотубиви папа тражио да му се свети Марко доведе на суд због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређењу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претље папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: „Нисам ја без разлога чврст у своме мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. То такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима, него баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божја свуда и свагда отсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тојест у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти . . . А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега, ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?” Тако се свети Марка избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.„
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/SvMarkoEfeski.htm
”