Сегрегација мртвих
Аутор: Никола Маринковић, Објављено: 01. 02. 2010.

Врло ми је тешко што ме догађаји приморавају да пишем овај текст. Свих ових година како слушамо приче о помирењу међу закрвљеним, бишвим братским народима на простору оне земље за коју су на Солунском фронту гинули добровољци од Далмације до Ђевђелије, надао сам се да ће до истинског помирења заиста доћи. Шта ће ми безвизни режим, ако нема љубави у земљама у које бих отишао?

Као што то често бива, они који највише причају, на крају ураде потпуно супротно. Такав је случај и са претпостављеном декларацијом о злочину у Сребреници. Сама чињеница да је неко стрељао ратне заробљенике је ужасна и трагична. Такође, чињеница да је неко клао децу својих комшија зато што су српске националности је ужасна и трагична. Да ли оправдавам освету? Никако, не желим да се спустим на ниво крволока.

Са хришћанске и хуманистичке тачке гледишта жртва је жртва, које год националности да је била. Како каже стара изрека, у смрти су сви исти. Или можда нису?

Драга господо предлагачи резолуције, драги председниче ове несређене и недефинисане земље, мртви су ипак мртви, ту је националност од секундарног значаја. Ако је злочин против човечности убијање због националних разлика, какав је тек злочин понижавање настрадалих жртава? Против човечности? Ако има већа мера, и против ње.

Прича се да ћемо декларацијом о Сребреници потврдити своју проевропску оријентацију. Ако је тако, изгледа да се у Европу улази једино својеврсном сегрегацијом мртвих, једним дубоко антихуманистичким и антицивилизацијским чином. Уосталом, шта помислити о политичкој елити која своју правоверност доказује понижавањем жртава сопственог народа? Ко су ти владари из сенке којима таква потврда треба?

Ако српски народ ичега треба да се стиди ових дана, то је његова политичка елита. Уколико у њој и даље постоји трунчица савести, нека помисле шта раздвајање жртава значи онима чији рођаци су поклани јер су истински веровали у јединство Југословена.

На крају, није лоше подсетити се племенитог Котарског предстојника Салиха Реџеповића за кога је жртва светиња, па је ризиковао сопствени живот, спасавајући Србе од усташког ножа. Он жртве није раздвајао по националности за разлику од наше квази-елите која мисли да је сегрегација мртвих пут у демократију

Увек има оних наивних – а и оних који се таквима само праве. И сви се радо позивају на својевремени гест извињења Вилија Бранта. Међутим, сви они који би данас у Србији желели да се играју Вилија Бранта, били тога свесни или не, заправо призивају и за свој народ прихватају улогу и положај нациста из Другог светског рата. Јер, као што рекох, да би било Вилија Бранта, и да би његов гест имао онај смисао који је имао, претходно је морало да буде холокауста, Аушвица, возова смрти, жутих трака и варшавског гета. Милошевић би морао да буде Хитлер, Ојданић Геринг. Милорад Вучелић и Ивица Дачић неки колективни Гебелс. А Милановић и Драган Хаџи Антић, рецимо, Јулијуси Штрајхери.

Али, на страну горке шала. Злочин холокауста јесте неупоредив не само у квантитативном, него, пре свега, у квалитативном и суштинском смислу. Но, да се не лажемо, ако бисмо баш трагали за неким колико-толико упоредивим примерима, Јасеновац би – не само у временском смислу – свакако био најближа асоцијација Аушвицу. Па тек онда можемо да разговарамо о Сребреници, Вуковару, „Олуји”...

На Балкану се створила једна перверзна ситуација да ако неки злочин није проглашен за „геноцид”, малте не, као да је амнестиран и као да се није ни догодио. Можда то са „општинским геноцидом” и његовом политичком инструментализацијом може да прође код неког западног „ангажованог” (полу)интелектуалца, или код просечног ТВ конзумента из „кукурузног појаса” Сједињених Држава. Можда то може задовољити неког бриселског или вашингтонског бирократу, који ће у своју балканску агенду уписати још једну рецку. И можда ће моћи да усрећи Хариса Силајџића или некога у „српском” НВО сектору. Али у Србији свакако не пије воду, и свакако неће допринети процесима „истине и помирења” у региону. А још мање побољшати наш међународни положај. И то вам тврдим са извесношћу далеко већом од оне да ли ће или неће Николић и Вучић сакупити свој милион потписа за ванредне изборе.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао„

Ђорђе Вукадиновић
[објављено: 02/02/2010]
mišljenja citalaca:
Mladen Mladenovic, 01/02/2010, 22:42
Bravo gospodine Vukadinovicu ! Hvala Bogu da Vasi pogledi još nisu zabranjeni i strpani u kos ”retrogradne proslosti„ ili ”ratnih huskaca„. Normalnom gradjaninu Srbije, prosto nije shvatljivo da politicki establisment Srbije ne shvata svrhu i zamku rezolucije. Da je djavo odneo salu odnosno kako su ”REZOLUCIONARI„ cvrsto resili da izvrse nečiji nalog, govori i kratki presek dnevnih medija. U stampi se plasira toliki pritisak na javno mnenje a Rrezolucija je već u nasoj podsvesti zauzela mesto JOS JEDNOG PUTA BEZ ALTERNATIVE. U opstoj medijskoj hajci, prosto ratu, koji se vodi, ne objavljuju se čak ni komentari anonimnih citalaca. Na delu je podvala ovoj državi i ovom narodu, koju će izvesti GLAVNI IDEOLOG uz pomoć 126 prstiju. Suskanje oko ”usaglasavanja„ i dogovora među parlamentarnim strankama, još jednom nas uverava da je ova država u ”raljama„ nesvesnih, moralno posrnulih ljudi, kojima je sitnosopstvenicka logika najveca svetinja. Bravo, divim se Vasoj upornosti.

zašto sada? evo mišljenja jedne citateljke:
Bianca , 02/02/2010, 05:03
Slazem se potpuno da je Tadicu previse islo za rukom, pa se sada, umjesto ”nagrade„, povecava pritisak na Srbiju. Kada je Tadic potegnuo za prevarom naroda, i kroz jedan rutinski izvjestaj Ban Ki-Moon-a uvukao EULEX, to je bila prevara stoljeca. Kako to da nitko nije ni shvatio da je Srpsko prihvacanje izvjestaja o stanju na Kosovu, koji je stipulirao ulazak EULEX-a, izbacilo adut iz Kine i Rusije. Kao clanice sa vetom, me mogu glasati ”protiv„ izvjestaja Ban Ki-Moon-a koji je Srbija odobrila! Sigurno je bio jako ponosan na svoj akt! Od tada sve nizbrdo. Vize i odmrzavanje su nebitni slatkisi, anestezija za Srbiju, da prihvati polaganu amputaciju Vojvodine. A sada treba im ta rezolucije. Treba im, za dva slučaja. Prvi je sudska odluka o Kosovu, a drugi je Hrvatska tuzba za genocid. U obadva slučaja, Srbija koja prizna ”opcinski„ genocid u Srebrenici, to umanjuje vrijednost Srpskih argumenata za otcepljenje Kosova. Sud je već odbio tuzbu Bosne protiv Srbije za genocid.

”