Jedna Srpkinja
ЈЕДНА ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ СРПКИЊА У АМЕРИЦИ ИЗМЕЂУ СТРУКЕ И РОДОЉУБЉА: Козји сир професорке Вујић
За Америку кажу да је жрвањ који све меље и претвара у безличну масу, ми смо другачији, имамо корене - каже др Јасмина Вујић, професор на Берклију, која на свом имању код Љига производи здраву храну
На имању од скоро 70 хектара, смештеном у српској питомини између Љига и Горњег Милановца, несвакидашњи призор - редовни професор Калифорнијског универзитета и директор Центра за нуклеарна истраживања у Берклију, прва жена декан Факултета за нуклеарну технику у историји америчких универзитета, тренутно председник Организације свих декана нуклеарних факултета у Америци, Шапчанка у Калифорнији Јасмина Вујић мајсторски прави - козји сир.
-Решили смо да на свој начин направимо одрживо имање, где ће се производити здрава храна. Ми смо сељаци почетници. Печемо ракију, правимо кобасице, шунку, све врсте сирева, имамо башту… Док не пробају људи не схватају какав је мир у нашој природи. Шумадија је ретко виђена лепота, а ми то занемарујемо - каже за „Вести”, објашњавајући како је повратак дела њене породице у Србију, заједно са супругом, заправо затварање њеног животног круга, који је најавила пре десетак година. Њен живот и њену личност одређују две ствари - професура и српско родољубље - којима се подједнако и без остатка предаје.
НА ОКУПУ: Породица Вујић
-Што смо даље од Србије, све смо више везани за њу. Све оно што сам постигла у свету има основу у ономе што сам донела из Србије. Осећам потребу да то вратим, да део онога што сам овде створила поделим са својом отаџбином, посебно кад је у тешком положају. Мотивише ме и што сам свесна да ми као Срби не знамо да се организујемо и заједнички делујемо - вели наша саговорница.
-Доста је тежак био одлазак у иностранство, јер смо као породица са малим дететом били препуштени себи. Стигли смо у нову средину где се не зна језик, правила, не знате никога, немате ширу породицу, пријатеље и то је све скупа било изузетно тешко: и стручно усавршавање и запослење и постизање резултата које сам тамо постигла - присећа се својих америчких почетака, одвојеног живота, податка да је ћерка Невена, данас инжењер грађевине у Сан Франциску, прво савладала компјутер па тек онда азбуку.
На имању од скоро 70 хектара, смештеном у српској питомини између Љига и Горњег Милановца, несвакидашњи призор - редовни професор Калифорнијског универзитета и директор Центра за нуклеарна истраживања у Берклију, прва жена декан Факултета за нуклеарну технику у историји америчких универзитета, тренутно председник Организације свих декана нуклеарних факултета у Америци, Шапчанка у Калифорнији Јасмина Вујић мајсторски прави - козји сир.
-Решили смо да на свој начин направимо одрживо имање, где ће се производити здрава храна. Ми смо сељаци почетници. Печемо ракију, правимо кобасице, шунку, све врсте сирева, имамо башту… Док не пробају људи не схватају какав је мир у нашој природи. Шумадија је ретко виђена лепота, а ми то занемарујемо - каже за „Вести”, објашњавајући како је повратак дела њене породице у Србију, заједно са супругом, заправо затварање њеног животног круга, који је најавила пре десетак година. Њен живот и њену личност одређују две ствари - професура и српско родољубље - којима се подједнако и без остатка предаје.
НА ОКУПУ: Породица Вујић
-Што смо даље од Србије, све смо више везани за њу. Све оно што сам постигла у свету има основу у ономе што сам донела из Србије. Осећам потребу да то вратим, да део онога што сам овде створила поделим са својом отаџбином, посебно кад је у тешком положају. Мотивише ме и што сам свесна да ми као Срби не знамо да се организујемо и заједнички делујемо - вели наша саговорница.
-Доста је тежак био одлазак у иностранство, јер смо као породица са малим дететом били препуштени себи. Стигли смо у нову средину где се не зна језик, правила, не знате никога, немате ширу породицу, пријатеље и то је све скупа било изузетно тешко: и стручно усавршавање и запослење и постизање резултата које сам тамо постигла - присећа се својих америчких почетака, одвојеног живота, податка да је ћерка Невена, данас инжењер грађевине у Сан Франциску, прво савладала компјутер па тек онда азбуку.
ВЕЗАНА ЗА ОТАЏБИНУ: Јасмина Вујић
Очекивало би се да најодговорнији људи у Србији данас поступају на сличан начин кад је реч о др Јасмини Вујић. Да ли је већ неко ангажовао као консултанта за област о којој се последњих месеци поново расправља и код нас?
-Апсолутно не. Проблем је у томе што је ово партијска држава. Још је горе када је донета одлука да једна партија држи један ресор. Тако имамо партијску науку, партијско образовање и на тај начин се постављају партијски послушници на најважнија места. Независни стручњаци у таквом амбијенту немају места, јер се ту стручност не цени. Заслужни кадрови долазе на изузетно важна места, а да се не мешају у свој посао. Ако ова земља жели да стане на ноге, да постане независна, не протекторат, не колонија, морамо да имамо своје школство, науку, своје стручњаке, који ће независно и компетентно владама говорити шта треба да се ради. Систем је сада такав да разне кредите и донације добијамо са стране да би њихови стручњаци дошли и те паре вратили одакле су и стигле - критикује без устезања професорка Вујић.
Изгледа невероватно, али је упркос толикој окупираности струком, она важан учесник свих битних догађања међу Србима у Америци, а нема важније институције за сарадњу отаџбине и расејања чијем раду није допринела. Али…
-Проблем је што одвајкада матица и дијаспора немају добру комуникацију. Све српске владе подједнако не схватају значај српске дијаспоре, посебно оне у САД, Канади и Аустралији, које су више одвојене од отаџбине, јер су отишли да остану, за разлику од наших људи у Европи. Оне земље које су успеле да дијаспору и матицу заједно построје иза једног циља у томе су успели, што показује пример Хрватске, Словеније, па и Космета. У нашем случају власти у Београду нису имале визију, никако да се договоримо који су нам национални интереси: не можемо да стигнемо на циљ, ако не знамо шта нам је циљ - анализира професорка, уз опаску да дијаспори треба подршка матице, помињући пример Турске и њених грађана у западној Европи. Наиме, Турска даје страховите бенефиције својим емигрантима по Европи. Жели да буде део ЕУ, да њени људи постану део тога, зато им држава плаћа РТВ програме и новине које имају на свом језику, адвокате који им помажу и самим тим Турска има већи утицај у тим земљама.
Иако је више од 20 година у Америци, где се изборила за изузетно лагодан статус, јер има посао који не може да изгуби, па за себе каже да је „заштићена као бели медвед”, нису ретке прилике када јој навиру емоције, заискри суза у оку, а све то кад се поведе реч о отаџбини, завичају, нашем народу и неправди која му се наноси. Откуда толика везаност за Србију?
-За Америку кажу да је жрвањ који све меље и претвара у хомогену и безличну масу. Ми смо другачији, имамо корене. Зато данас у сусрету са младим људима настојим да им пренесем оно што је, из тог угла гледано, важно. Нова глобализација ствара новог човека који ће бити без корена, неће знати порекло и где припада, која је његова заједница, то је процес денационализације. Разум нам налаже да се од тога бранимо. Оно што је код нас урађено од бруталне приватизације па надаље довело је до послушности према ММФ-у и народ на ивицу егзистенције, а систематски се уништавају четири основна стуба друштва: породица, држава, војска и Црква.
Српкиња против Лос Аламоса
Српска упорност учинила је да нуклеарни истраживачи из једне од најчувенијих лабораторија у САД и свету у Лос Аламосу већ годинама призивају и сањају име Јасмине Вујић. Наиме, на свом првом великом конкурсу Министарства за енергетику САД победила је својом новом методом за компјутерску симулацију нуклеарних проба у реактору за производњу трицијума, који је неопходни део у - бомбама. Њен једини ривал из Лос Аламоса био је тим од 20 стручњака, насупрот упорној Српкињи, којој пристаје надимак „жена-булдожер”. Иако је метода патентирана још 1991. ни данас јој то не заборављају.
Нуклеарни „смедеревац”
У оквиру конкурса пре две године, важећег за десетак високих школа и две националне нуклеарне лабораторије у Калифорнији, њен рад је био у самом врху у категорији великих пројеката. Највећи део победничког пројекта радила је на породичном имању у Србији, кувајући свакодневно супругу и двојици мајстора на правом „смедеревцу” на дрва. Лимитирана функционисањем српског бежичног Интернета у том крају, често је одлазила до Горњег Милановца и у тамошњем кафићу „Амфора”, радећи до поноћи, довршавала српски пројекат који ће још једном добити утакмицу против америчких ривала.
Окупља све што је српско
Јасмина Вујић је један од кључних иницијатора оснивања Српског кокуса у Конгресу САД. Оснивач је, а потом и секретар Српско-америчког конгреса, прве кровне српске организације у Америци. Основала је организацију српских студената на Берклију, Удружење српских електроинжењера у Калифорнији, које окупља више од хиљаду људи нашег порекла, иницијатор је различитих хуманитарних пројеката на свом матичном факултету у Београду, стално гради везе и контакте нашима у Београду са колегама на неком од престижних америчких високих школа.
Преузето са сајта:
www.vesti-online.com
