Тако видимо да је и питање црквеног календара дошло на дневни ред глајхшалтовања Србије. Друштвени напредак се у нашим еврореформским и другосрбијанским медијима једноставно изједначава са брисањем свих верских, традицијских и националних разлика, а модернизација се схвата као пука унификација, централизација и стандардизација целокупног живота – па чак и верских обичаја! ЕУ се доживљава као „лонац за топљење”, у коме неће бити и не треба да буде никаквих индивидуалности, никаквих личних или националних разлика, већ ћемо сви мислити на исти начин, гледати исту ТВ, куповати исту робу, читати исте књиге и славити исти Божић. Најгоре је што се они који тако схватају ЕУ данас осећају позваним (или су стварно задужени?) да буду лиценцни водичи Србије на путу у ЕУ, и што су они, истовремено, и главни известиоци Брисела о томе колико је Србија на том путу „напредовала”. У том смислу се заиста може очекивати да се у неком од наредних извештаја, као пример „неевропских трендова и понашања”, нађе и слављење Божића 7. јануара, паљење бадњака испред цркве и пуцање из прангија на Бадње вече (што су све Е-новине, као идеолошки најбуднији евро-медиј у Србији, већ оштро осудиле[4]).
Уз „Блиц”, питање „реформе црквеног календара” отворила је и Политика[5] (након што је и сама недавно „реформисана”). „Стиче се утисак у јавности као да је СПЦ ‘укочена’ и да неће да прихвати промене”, једна је од констатација Политике. Зато је овај лист теми „реформе црквеног календара” посветио рубрику „Србија разговара”, која је замишљена тако да се у њој сучељавају супротна мишљења. Међутим, овога пута, на једној страни смо имали Живицу Туцића, који се и овде вехементно залагао за „реформу”, а на другој страни, Радомира Поповића, професора Богословског факултета, који је прилично бледо и неуверљиво заступао традиционални црквени календар. На Туцићеву тврдњу, наиме, да је „календар астрономско питање(...), а не теолошко”, Поповић је одмах признао да „питање календара није црквено питање”, већ „цивилизацијско питање”(?!). На Туцићев аргумент да „10 од 14 православних цркава користи нови календар”, Поповић се није сетио такве „ситнице” да је у тих четири цркве, које се држе традиционалног календара, пет пута више православних верника, него у свих оних 10 „новокалендарских” цркава, што ће рећи да и даље огромна већина православних користи календар који употребљава и СПЦ! На Туцићево да „Црква нема право да једном друштву намеће календар”, јер је „то питање државе и државног поретка”, Поповић се такође није сетио „ситнице” да се овде не ради о томе да СПЦ хоће да држави Србији наметне свој календар, већ о потпуно обрнутој ситуацији, да се у име државе – тачније, нове, супердржаве у какву израста ЕУ – хоће наметнути Српској православној цркви нови „универзални” календар!
И не само да Поповић није знао (или није хтео) да одговори на Туцићеве „аргументе”. На крају се испоставило да је једина стварна разлика између њега и Туцића заправо у томе што је Туцић тражио да се одмах приступи „реформи” календара, док је Поповић саветовао да се то уради постепено и у договору са другим хришћанским црквама. Наиме, Поповић каже да постоји „некаква бојазан од прозелитизма, унијаћења, које ће бити, по многима, и путем календара”, због чега „реформу (црквеног календара – А. С.), нажалост, код нас везују за покушај превођења православних у римокатолике”. Због тога, по Поповићу, „треба бити опрезан и увиђаван”, „мудар и обазрив”, па то „решити у сагласју свих православних цркава”, након чега ће у „универзалној хришћанској цркви” то питање коначно бити разрешено „консензусом свих цркава у свету, свих деноминација, не само православне”.
Овај став је потпуно легитиман, али он представља слаб и помирљив одговор на једну дрску офанзиву еврореформиста који су, након што су „реформисали” војску, медије, судство и просвету, сада решили да промене и Српску православну цркву. Јер, како је то још за живота патријарха Павла објаснио Живица Туцић, „сада је Србија након рата, након бомбардовања, сада је Србија веома нормална, демократска земља и све се у овој земљи променило – само не Црква. То није могуће са старим патријархом[6]”. И пошто старог патријарха више нема, сада је изгледа наступило време када треба извршити и „нормализацију” СПЦ. А питање црквеног календара је вероватно одабрано као лакмус за брзину и дубину те „нормализације”. Зато се ово питање не може изоловати од друштвеног и политичког контекста у коме се поставља, нити се може одвојити од медија који га покрећу. У добронамерност Блица према СПЦ и православљу може да верује само онај ко те новине никада није узео у руку. А Политикин избор саговорника за „сучељавање”, при чему „реформистичко” становиште заступа један борбени и самоуверени представник, а „традиционалистичко” бојажљиви и неуверљиви, такође није случајно. Због тога, академски тачне приче о томе да би било лепо када би сви хришћани славили Божић и Васкрс у исти дан (као што би било лепо и да су јединствени у хришћанским догматима – али нису, и тешко да ће икада и да буду!), у овом контексту далеко више легитимишу „аргументе” биготних еврореформатора, него што представљају стварну одбрану православне хришћанске традиције.

Пре тог мучеништва можда су Срби, по питању календара, могли да крену стопама Румуна или Бугара. Али после Јасеновца, ко сме да каже да је наш отачки календар „нетачан”, а да су мученичка сведочења наших отаца „погрешна”? Управо оно што се Србима дешавало 1941. и 1995. чини да ми Срби, 25. децембра, можемо комшијама да честитамо Луковићевски „Merry Christmas”, али да једни другима „Христос се роди” и даље желимо да говоримо само 7. јануара.
Идентитет чине управо разлике. По језику се разликујемо од Руса, по вери од Албанаца, по писму од Хрвата, по слављењу крсне славе од Бугара, по календару и бадњаку од Грка... Морамо ли у име „европског” или „православног” јединства, свеједно, да нивелишемо све те разлике? И шта онда остаје од наше слободе и индивидуалности? Али, када Ђорђевић, Басара и остали велики другосрбијански хришћани критикују „етнофилетизам” СПЦ, они управо то и раде. У име „европеизације” и „модернизације” Цркве хоће да изврше унификацију и „денацификацију” православља, хоће да потру сваку слободу и индивидуалност помесних цркава, хоће да од православља направе источно крило цезаропапистичке хијерархије култа Империје.
Зато питање календара у Србији није ни „астрономско”, ни „стручно”, већ суштинско питање које се тиче наше вере и нације. То је питање нашег идентитета, наше слободе и нашег права да будемо другачији. Ако Блиц, Мирко Ђорђевић и Светислав Басара желе да нешто славе 25. децембра слободно нека изволе. Али, они не смеју да свима осталима померају датуме и прописују кад треба да славе Божић. Онај ко разуме хришћанске традиције овога народа, онај ко воли овај народ, његову слободу и посебност, неће у то да дира.
Црквени календар Србима се нису усудили да дирају ни амбициозни КП-комесари. Зар је могуће да ови најновији, ЕУ-комесари неће презати чак ни од таквих идеја? И зар је могуће да у врху СПЦ још има људи који такву опасну амбицију не виде?