E brate Motritelj vidim da smo u isto vreme postavili komentare (ja ovaj iz Blica:) ali mi je drago da si shvatio o cemu se radi i da pišes o tome jer zaista tip je (Živica) vrlo opasan, placenik a sada i lažni svestenik! Eto te i takve ljude pitaju novinari za mišljenje!
Mislim da bi SPC morala da to sve ispita ali mi ovde bar možemo obavestiti obične ljude da znaju o cemu se radi

„Presamicen” i tebi mir u Duhu Svetom:))) i svim posetiocima:)))

Mislim da pisanje medija može naskoditi ugledu Crkve u narodu. Pogledajte samo šta se desavalo u Grckoj. Oni su odjednom pokrenuli kampanju protiv svetogorskog manstira Vatoped i to je trajalo mesecima. Reč Vatoped je bila izjednacena sa recju SKANDAL! I šta se desilo posle toga - narod je pljuvao crnorisce na ulici, monahe i monahinje, svestenike!!!

Naravno da će pravi vernik, koji se razume u duhovnu borbu, znati o cemu se radi, djavo ne spava, ali oni koji nisu utvrdjeni u veri, oni koji još nisu postali vernici će imati veliku stetu od takvog pisanja.
Ništa nam ne preostaje nego da se, kao sto kaže „Motritelj”, vise trudimo da bi svojim ličnim podvigom bili primer istinskih sluzitelja Gospodnjih. I da se molimo pravoslavnu Crkvu. Starac Porfirije kaže da je Bogu ta molitva jako ugodna i da se oni koji se mole za Crkvu posvecuju tom molitvom.
Meni je jako zao onih NEUTVRDJENIH, koji su otvorena srca prisli Crkvi ali zbog neznanja i svekolike hajke potpuno su zbunjeni:(
Ali verujem da će i ovo biti prolazno kao sto su prolazni bili i svi oni gonitelji do sada!
Za utehu reci starca Porfirija:)

...Издалека је, благодаћу Божјом, видео да српски народ, подсвесно, гаји само још једну наду, наду у своју Цркву, и да ће једног дана, и то ускоро (а ово је све говорено још у време док је „племе наше” духовно спавало „сном мртвијем”!), „изненада нагрнути” у Цркву. При том је изражавао бојазан да Црква - због недостатка пастира уопште, а због недостатка духовно зрелих и способних пастира посебно - неће бити у стању да се у пуној и правој мери одазове тој огромној духовној потреби истинске пастирско-мисионарске делатности и препорода православне вере и традиције. „Ваш народ је на све начине, а посебно у духовном погледу, измучен, ојађен, изранављен - говорио је потписнику ових редака - јер је дуго био лишаван Христа: остао је у великом броју некрштен или, у другим случајевима, крштен, али без икаквог духовног руковођења; његова деца и омладина одрастала су и живела махом у кућама без Христа; једном речју, под безбожном и чак противбожном влашћу, народ вам је био као овце без пастира...” - „У таквим околностима - настављао је - лако вам могу доћи разне јереси и секте, па и разни гуруи, и духовно заводити народ Божји, а многе и приграбити.” Видећи све то - вероватно видовитије од већине нас, пониклих и одраслих овде - наглашавао је, веома често и изричито, насушну потребу за духовно зрелим, просвећеним, образованим и пожртвованим свештеницима.

Младим свештеницима, монасима, монахињама, теолозима, ревносним у вери хришћанима свима је саветовао: „Радите непрестано и неуморно, јурите и стижите свуда, свима проповедајте Христа, падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову, не жалите своју младост... Све дајте за Христа и за Цркву Његову! Она треба да расте, а ми да се смањујемо смиреношћу...” Ове потресне речи љубави и поуке, на непоновљив начин посведочене личним примером, упућивао је свима, а посебно нама, припадницима српског народа који смо имали благослов и срећу да га на свом животном путу сретнемо и упознамо и да са њиме с времена на време разговарамо. Светог и доброг Старца заиста је, уза све остало, красио дух непатворене саборности, красило га је осећање свеправославног јединства и прожимања, као што му је и срце било испуњено свечовечанском љубављу.

Он ни по ком основу није правио разлике међу народима. Све је волео једнако: са истом љубављу, преданошћу и жаром молио се за наш, српски народ и за остале православне народе као што се молио и за сопствени, грчки народ. Чини ми се, ипак, да је српском народу поклањао нарочиту молитвену пажњу, свакако и зато што је најпре предосећао, а затим и осећао, по дару Духа Светога, све његове патње и невоље. Често је, наиме, и ноћу телефоном будио своју духовну децу и хришћане које је познавао, и позивао их да се моле за своју браћу Србе. Предвидео је избијање ратног сукоба на простору наше отаџбине. На три месеца пре почетка ратних дејстава и страдања телефонирао је писцу ових редака и поручио му да падне на колена и да се моли Господу; јер, рекао је, „све ми код вас изгледа црно и бојим се да ће брзо доћи до рата...”

Али, ово своје прво јавно сведочење о великом подвижнику љубави и прозорљивом исцелитељу завршићемо, у оквиру ове скромне уводне Речи, његовим предсказањем да ће се живот Цркве у српским земљама обновити и да ће православна побожност у српском народу поново процветати, упркос дуготрајном духовном пустошењу током 20. века. Наводимо његове карактеристичне речи: „Видим Христа како ходи српском земљом и одабира оне који су Његови”. Изговорене су, напомињемо, у дане када није било скоро никаквих видљивих знакова који би их оправдали.

Данас су оне, хвала Богу, стварност. Сутра, надамо се, биће још опипљивија стварност - благодаћу Божјом и молитвама светих Његових. Следствено, и молитвеним заступништвом доброг и верног слуге Христа Спаситеља, једног од благодатних светилника наших дана, чији лик ће се оцртавати и на страницама књиге коју тренутно држите у рукама.


Епископ бачки

+ ИРИНЕЈ