Далеки хук старих времена,

осећам му дах.

Речит мук наших бремена,

дише предака прах.

Ту је њихова сена,

не утвара ни топот страшан,

но лице пуно радости и дах издашан.

Стари долазе пуни младости,

подижу се из гроба умрли, а зашто смо ми суморни.

Они живи,

а ми утрнули.

Они нису,

а ми уморни.

Над одром стајах као слика,

срце оживе кад видех Прволика!

Жив и весело му лице,

милује и лечи ми тела

и душе модрице.

Теши ме бодри и говори, као кад вода ромори.

У плаво се све претвори и овај дан сиви.

Нећеш умрети роде!

Опет ево смо живи!

———

Владика Григорије,

17. децембра 2009.