На путу до поновног успостављања јединства Православне и Католичке цркве још је дуг пут са многим препрекама не само еклисиолошким већ догматским и доктринарним. Поједини православни теолози највећи проблем виде у дефинисању положаја папе – римског бискупа о чему се интензивно разговара у оквиру Међународне православно - католичке комисије. Какво је ваше мишљење о томе?

Свакако да има бројних препрека које се морају превазићи пре него што се постигне јединство између Римокатоличке и Православне цркве. Упркос томе наша је обавеза, али и Божја заповест, да тежимо јединству кроз отворен и искрен дијалог. Због тога је Васељенска патријаршија и историјски у првом реду такве теолошке дискусије. Не сматрамо да је пуноћа истине како смо ми повлашћени и да се задовољимо да будемо препрека таквом разговору. Напротив, такав теолошки дијалог је дужност за све православне хришћане. У таквом дијалогу ми ћемо препознати заједничке елементе у нашој традицији, само ако рашчистимо разлике у нашим доктринама.

Несумњиво, један од најозбиљнијих проблема између Римокатоличке и Православне цркве је примат папе који је вековима стварао бројне напетости. Папски примат остаје предмет озбиљних теолошких расправа, као што је био на недавном састанку Међународне комисије за теолошки дијалог између Православне и Католичке цркве који се одржао на Кипру. Међутим, једини могући начин да се начини помак у разрешавању ове болне теме јесте искрен и отворен дијалог који би се усредсредио на теолошку основу папског примата како су га тумачили свети оци. За нас православне дијалог и колегијалност је од примарног и пресудног значаја.

Због вашег дугогодишњег залагања на заштити човекове околине називају вас и „зеленим патријархом”. Да ли сте задовољни договором на Конференцији о климатским променама у Копенхагену или мислите да су светски лидери могли и више да постигну?

У више од две деценије служења постали смо свесни да је неопходно ценити једну од највреднијих лекција која се могла научити од еколошке кризе, а није политичка импликација нити лична последица. Ова криза нас подсећа на везу коју смо ми изгледа заборавили између раније неповезаних подручја живота. Природа нас уједињује на начин који надилази све религијске и филозофске разлике. Парадоксално, што више уништавамо нашу животну средину, она нам све више доказује како смо сви ми повезани. Много се очекивало од Конференције о климатским променама УН у Копенхагену. Свакако, Копенхаген је само почетак дугог процеса за појединце, заједнице и народе широм света.

Пресудно је да почнемо да се бринемо о планети на којој живимо на начин за који никада раније нисмо мислили да ће бити потребан. Реч је о нечем више него што је само брига и нега. Као верујући православни хришћанин, наследник традиције светих пустињских отаца и мајки, желео бих да нагласим важност аскетизма као жртве. Морамо сви да се жртвујемо ако хоћемо да сачувамо Земљу. Нажалост, људи обично жртвовање доживљавају као губитак или предају. А, ипак, корен ове речи има мање везе са „бити без нечега”, а више са „учинити нешто светим”. Као што загађење има дубоко духовно значење, повезано са уништењем творевине када је она одвојена од свог творца, тако је и жртва неопходан коректив да би се човечанство спасло од експлоатације и себичних прохтева.

Када се ми жртвујемо, чинимо свет светим, препознајући га као дар дат одозго на корист целокупном човечанству. Жртвовање је у крајњој линији израз захвалности за оно што имамо и скромности за оно што морамо да делимо.

И поред многих апела још увек живимо у свету пуном сукоба и неправде. Да ли су моћни и богати спремни да данас чују „тихи глас” Јеванђеља?

У напору да сачувамо животну средину лако превиђамо бригу за најсиромашније. Није реч о неким „другим богатим људима” које ми морамо да прозивамо. Морамо прво себе да преиспитамо и оно што имамо да понудимо другим људима. Да парафразирам параболу Господа о Добром Самарићанину, ако се свако од нас не поистовети са Добрим Самарићанином онда се ми понашамо као друмски разбојник у тој библијској причи. Морамо себи самима да поставимо озбиљна питања: како се бринемо за друге људе, али и какав живот водимо и какве навике имамо. Чега смо спремни да се одрекнемо како бисмо научили да делимо? Када ћемо научити да кажемо: „Доста!” Како можемо да преусмеримо нашу пажњу с онога што ми желимо ка ономе што је нашим ближњима потребно.

Истина је да смо некако склони да заборавимо сиромаштво и патњу других. И зато морамо да откријемо какав је наш поглед на свет и не смемо у њему остати заробљени. Требало би да будемо пријемчиви за целовиту визију. Трагично, али изгледа да смо ухваћени у замку себичног живота и због тога непрестано игноришемо ограничења саме природе са којом се није могуће свађати, али ни правити нагодбе. Морамо поново да научимо да смо сви на свету заправо повезани. Зато што ће нам на крају бити суђено истом оном благошћу коју смо показали према другим бићима и природи.

http://tinyurl.com/yd2gj7x

Интервју са васељенским на ЦБС у емисији 60 минута. Интервју је око 10 минута
Виде се фантастичне слике из Кападокије и испод Синаја. У манастиру испод Синаја се налази документ који је лично потписао Мухамед својом шаком где се тражи од муслимана да допусте сваку верску слободу хришћанима. На жалост од тога у Константинопољу нема ничега. На питање зашто не оде у Грчку Патријатх каже да је рођен у Турској и да ће ту и умрети. Чак је служио и турску војску. :))

Мир Божији и Христос се роди. Бог с нама.