Господ разуме све језике, а ми се исповедамо Господу - у присуству свештеника. Свештеник је ту важан пре свега због нашег „унижења”, т.ј. наше борбе са највећим противником - са гордошћу. И важно је да пре саме исповести поразговарамо са свештеником на језику на коме се можемо споразумети и рећи му о евентуалном постојању посебних грехова, рецимо убиства, да би свештеник са даром расуђивања видео да ли је потребно предложити неки облик епитимије.

Најважнија је наша искрена жеља да приступимо св. Тајнама као најмоћнијим средствима за оздрављење нашег бића, а остало ће Господ уредити. Јер, не заборавимо, све у нашем животу треба да буде потрага за Христом и обраћање Христу. Прочитах код архимандрита Спиридона (Кисљакова, +1930), који је извесно време провео као свештеник у Сибирским робијашницама, о једној ситуацији у којој је овај отишао да провери самовар док је робијаш продужио своју исповест Господу, сам пред иконом и обливен покајничким сузама...

Srećno pricesce 'bubrezi'.

Mir Boziji Hristos se rodi!

Svako dobro.

Помаже Бог!

Посебан поздрав за сестру ЛП.

Само да кажем пар речи у вези ове „вечерње” Литургије. Не знам како је у цркви у коју ће ићи постављачица тема, али на пример, за Божић сам био у храму где на Бадње вече (попдне / предвече) иповедају људе, после почиње служба: вечерње са бдењем, па око поноћи јутрење да би у наставку служили Литургију.

Знам да се у многим парохијама тако ради за Васкрс: чита се поподне Апостол (Дјела Апостолска), па касније склањање Плаштанице, па вечерња, онда „полуноћница” и касније јутрење да би после поноћи почела Литургија.