Свети Севастијан Оптински и Карагандски

Казашка степа замрла од студи,
Натекла од бола, тјелеса и крви,
Судилиште нељуди, демона и људи,
Млин што мјесто брашна душе грешне мрви.

Паклена се граја пустињом разлијеже,
Владавина смрти, шкргут очајника,
Чељад псећег лика на дјечицу реже,
Бескрвни се госте крвљу Мученика.

Затворено небо, гробница Сибира,
Окована ледом мисао и нада,
Крволочни вуци, а нигдје пастира,
Краљевство јаука, безнађа и јада.

Прелила се чаша поганства и жучи,
Дрзнуо се мрак геене да кандила гаси,
Пусти Господ нечастивог да грешнике мучи,
Ал` не да их погуби, него да их спаси.

И просу се Милост Божија широм земље некрштене,
Објавише с` Неба дјеца звјерски убијана,
Бог је добри чуо наше молитве пламене,
Послаће вам из Оптине старца Севастијана.

Замукоше вапаји, зацјелише ране,
Одступише легије Крстом сажежене,
Престрашене зором што ће вјернима да сване,
Вратише се ништавилу поднебесне сјене.

А Он се бори врлином Свеца,
Наткрилио ризом Караганду намучену,
Сав Га народ завоље као оца дјеца,
К`о што отац воли свог дјетета зјену.

Рашири се благодат мирисом тамјана,
Обнови се заједница Бога и човјека,
Освети се молитвама старца Севастијана
Казахтанска земља, данас и довијека.

И ја Те преклињем Светитељу мили,
Из Савине горе, невјером спржене,
Да одолим свијету и нечистој сили,
Да молитва Твоја избави и мене.