13 Magične moći: Rastko Nemanjić/Sveti Sava

Kao detetu osnovnoškolskog uzrasta, potpisniku ovih redova mnoge stvari nisu bile jasne o tzv. svecu Savi. Bio sam, kao uostalom i mnogi moji vršnjaci, bombardovan mnogobrojnim pričama o ovoj osobi upravo u ono doba kada se komunizam raspadao, a religijom potporeni nacionalizam krenuo da divlja i uništava zemlju. Do samo par godina pre toga, tu su bile priče o Josipu Brozu Titu i njegove obavezne slike na zidu svakog člana partije i svake učionice; sada je narod koji je preko noći postao „duboko religiozan” samo zamenio Brozove slike na zidu slikama svetog Save, a priče o Titu su se povukle kako bi ustupile mesto pričama o Rastku. U tim pričama nailazilo se na mnoge fantastične momente. Sava je imao magične moći, komunicirao je sa vukovima, a u jednoj je čak i predstavljeno svojevrsno magijsko „objašnjenje” zašto ljudi imaju uvalu na stopalu - Savu je, naime, kada je „poleteo” u nebo, nekakav đavo zakačio i iščupao mu pregršt mesa sa stopala, te od tada svi ljudi imaju uvalu na stopalu. Izgleda da je cela ljudska rasa zaslužna za svoj izgled jednome svecu iz srednjevekovne Srbije. Maloj deci to nije davalo mnogo smisla, a kamoli kada postanu odrasli, ozbiljni ljudi. Tek sa završenim studijama skandinavistike i kulture, gorenavedeno mi je bilo objašnjeno bez mnogo problema. Naime, mitološki lik svetog Save (koji je skoro u potpunosti zamenio Rastka Nemanjića kao pravo, nekada živo, ljudsko biće) pokazuje skoro sve odlike jednog od starih paganskih božanstava, između ostalih, staroskandinavskog Odina. Komunikacija sa vukovima, štap koji nosi, hromost (iščupan komad stopala) i slično - sve su to odlike mnogobrojnih tzv. htoničnih paganskih božanstava u mitologijama širom Evrope.
I sam odnos naroda prema ovom liku u suštini je paganski - zato je često nazivan kultom svetog Save. Veliko religijsko trebište na Karađorđevom platou se čak i zove hram svetog Save, a ne crkva. Hram je, kako znamo, prvenstveno pagansko trebište (mesto religijskih rituala, obreda, bogomoljenja), dok u monoteizmu imamo crkve. Nije ni nova niti slabo poznata činjenica da je hrišćanstvo masovno „pozajmljivalo” paganske običaje u trudovima da ih prikaže kao hrišćanske (nebrojeni antropolozi to su objasnili u detalje). Ovde, pak, imamo jednu vrstu paganizma koje je poprimilo neke od odlika hrišćanskog pravoslavlja, a traje i do dan danas. Religijsko opredeljenje većine građana Srbije kratko se može odrediti kao neopagansko-pravoslavni kult Rastka Nemanjića. U jednoj takvoj sredini, tom kultu se pridaje mnogo više važnosti nego, recimo, medicini. Već na drugoj strani bulevara, nasuprot hramu, nalazi se Klinika za majku i dete kojoj fale rendgenski aparati, a nešto niže je tu i Infektivna klinika, u kojoj je i po petoro pacijenata, od kojih svaki boluje od druge infektivne bolesti, sabijeno u istu sobu, valjda da bi lakše razmenili viruse te brže pomrli, pa da ne prave mnogo problema. Hram svetog Save, pak, okićen je belim pločicama za kupatilo i mermerom, dok se na vrhu nalazi i četvorometarski, zlatom optočeni krst. Kad bi se to zlato i taj mermer uložili u rendgene i obnovu klinika, odmah tu preko puta hrama, e gde bi nam kraj bio. Ovaj stav najverovatnije će biti protumačen negativno, ta ko sam ja da se brinem o bolesnima, ko još to radi... neka se mole Savi, možda im on pomogne.
Kao pravoj osobi, i samom Rastku Nemanjiću pripisivan je veći značaj no što on objektivno jeste bio. Rastko je, naime, obezbedio samostalnost srpskoj crkvi (koju mnogi, u uverenju da će zvučati profesionalnije, nazivaju „autokefalnost”), time efektno odsecajući Srbiju od ostatka Evrope. Srbija će ovaj problem odsečenosti od sveta zadržati i do dana današnjeg. U srži pravoslavnih crkava leži ova odvojenost, separatizam. Na drugoj strani, ne postoje odvojena španska ili poljska katolička crkva, švedska ili severnonemačka protestantska crkva, te ovi narodi ipak imaju nekakav faktor ujedinjenja, iako baziran na metafizičkom. U pravoslavnom svetu imamo mini-crkve od kojih su neke neverovatno male, kao što su etiopska i crnogorska. (Može li crkva biti manja, a da je veće crkve ne prozovu sektom? Rasel je, ipak, naveo kako između sekte i crkve razlike nema, te ne moramo dublje da zalazimo u to pitanje). Takva odvojenost tokom vremena uslovila je i ekstremnu ksenofobiju i prezir prema ostalim religijama. Iako će Rasel, Dokins, Hičens, Haris i mnogi drugi argumentovati kako je ipak u srži svake religije mržnja prema drugim religijama, jer je svaka ubeđena da je baš ona u pravu te da sve ostale greše, ovu mržnju je mnogo lakše primetiti u gorenavedenim crkvicama. Čak i kada se jedna od njih razvije, kao što je Ruska pravoslavna crkva, ne služi ničemu više do potpore jednoj jezivoj oligarhiji (monarhiji sa kraljem Putinom i dvorskom ludom Medvedevim?) koja je i Srbiji prilične štete nanela.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)

IMEJL OVE OSOBE ZA SVA EVENTUALNA NESLAGANJA I ODGOVORE JE
[email protected] ili
([email protected])