Kolika je ljubav majke bozije
petronija
2009-12-08 02:13 PM
КОЛИКА ЈЕ ЉУБАВ МАЈКЕ БОЖИЈЕ
Истиниту исповест једне монахиње по њеном престављењу у Господу посведочио
је њен духовник, по њеној жељи за живота, да се, по милости Господњој,
објави љубав Његове Мајке, Пресвете Владичице наше, Богородице. Ову
исповест, из не тако давне прошлости, донео је из источне Украјине пре пар
година руски владика Алимпије и нама, српским православцима.
Монахиња једног руског манастира је по својој благочестивости имала у
манастиру само једно послушање: да украшава сваког јутра икону Мајке Божије
свежим цветовима. Замонашена као диете, сматрана је међу осталим
сестринством као најдостојнија тог узвишеног послушања. Сестре су вољеле ову
монахињу због њене скрушености, простоте и смирености. Међутим, како то
обично и бива, када је имао најмање изгледа и када се најмање очекивало,
непријатељ је почео да напада тако јако и то баш оне врлине због којих ју је
Мајка Божија највише волела. Један чувар је стално у близини чистио око
цркве и често јој се обраћао. Убрзо се ова монахиња о њега саблазнила.
Колики ли је то могао бити ударац непријатеља, када је она и мантију своју
скинула због тог човека и, тајно напустивши манастир, отишла са њим у свиет!
Није прошло много времена, посрнула монахиња се пробудила из стања духовне
махнитости. Страсти су нестале као дланом о длан, а ђаво је постигао своје.
Кад је она то увидела, већ је одавно било касно. За кајање је била потребна
надљудска снага. Назад се није могло, одлучила је да истрпи мужа. Он ју је
сада тукао и малтретирао и живот јој се временом претворио у прави пакао на
земљи. Није имала снаге више да живи, а није хтела смрт без покајања.
Послије неколико година упокојио се муж. Монахиња је, најзад, могла да још
једном оде и види манастир у ком је провела најблагословеније дане свог
живота. Више није имала онај исти, благочестиви лик, већ напаћено, озбиљно,
непокривено лице и искористила је то да уђе у манастир непримиећено. На
улазу је препознала једну од својих сестара. Обратила јој се. Сестра је,
наравно, није препознала. Хтела је да види да ли је и колико сестре осуђују.
„Праштајте, да ли знате гдје је монахиња … (изговорила је своје име) и шта
се са њом догодило?” „Да, наравно”, одговорила јој је сестра, „ено је тамо,
у капели.” Монахиња је застала. „Не схватате, питам за једну што је била
овдје прије десет година и украшавала икону Мајке Божије ружама.” Сестра ју
је једнако чудно погледала: „Па, да, та иста до дана данашњег то и ради.
Наша добра сестра… Ено је, украшава унутра икону Мајке Божије.”
Монахиња је, избезумљена одговором који је најмање очекивала, збуњено
прекорачила праг цркве. Унутра је, у тишини и самоћи, заиста спазила
монахињу која је украшавала икону ружама. Пришла јој је. Монахиња се
окренула. Била је то Мајка Божија. Скинула је њену мантију и дала јој: „Ево,
кћери, обуци мантију и не греши више.” Монахиња је у смртном страху пала на
под и зајецала. Од стида није могла да подигне главу, али Пресвета
Богородица је већ била отишла. Стајала је пред њом само Њена икона украшена
ружама. Мајка Божија, Свемилостива и Свесажаљива, свих ових година је вршила
њено послушање да прикрије њен грех и не саблазни друге сестре. Монахиња се
неутешно кајала непресушним сузама и осјећала неизмерни стид. Једино што ју
је тешило била је неизмерна љубав Мајке Божије. Исповиедила је све духовнику
манастира и замолила га да све објави по њеном упокојењу. Недуго након тога
се упокојила.
budebode
(nastavnik)
2009-12-09 11:30 AM
Evo i od mene nešto:
Semjon Zercalov
Ruza Marijina
( po kazivanju shi-monaha A.)
Oci su im se srele na Petrovdan, za vreme narodnoga veselja pred seoskom
crkvom, Grigoriju i Mariji .
Svadba je bila skromna, a već sutradan, zorom, morali su poći na rad u
polje. Potom prispese, jedno za drugim, decica. Njih petoro.
Bleda Marija brzo je starila. Vreme je vejalo prvo inje u kosu, prve kolute
oko ociju, ali u njenim krotkim zenicama nije gasnula varnica spokoja sa
kojim je izasla , u praznicno jutro, iz drvene seoske crkvice, posle
vencanja.
Jednog rujnog septembara u njihovo selo naidje ptujuce pozoriste. Kada,
posle par dana, glumacka druzina napusti selo, sa njima, izgubivsi glavu za
nekom varoskom glumicom, pobeze i Grigorije. Marija ostade sam sa petoro
sitne dece na rukama .
Dom bez oca i domaćina kao kuca bez krova, ali Marija niti je klela, niti
roptala. Suze su joj tekle iznutra. Pustila bi tek po koju, s veceri, kada
polezu deca i kada je niko ne može cuti, dok pali kandilo pred ikonom
Bogomajke „Svih zalosnih Radosti”, moleci se nemo i bez ikakvih pitanja, za
Grigorija, koji otide za svojom nesrecom u beli svet.
Ponekad bi svratila koja susetka i , uz uzdah, vrtela glavom i saputala:
„Eh, taj crni Grisa, prokletnik…”Marija bi je ucutkivala, da deca ne cuju,
govoreci: „ne gresi dusu, nemoj pred decom oca kuditi…otac je jedan i
svetinja”. Deci je u zimskim vecerima, pricala o ocu koji se, njih
siromasnih radi, zlopati u dalekoj tudjini , mukotrpno zaradjujuci novce i
koji će se jednoga dana vratiti da opet zajedno žive u sreći .
Prolazile su raspete godine. Marija je decu sama podizala, drzeci se za
Boziju Ruku i meseci hleb sa suzama. Ustajala je s praskozorijima, kada se
dusa mesa sa rumenim oblacima. Legala kad brda već utihnu u san, a mesec
prolije srmu preko brezovih suma u sreće.
Posle mnogo leta, jednog zavejanog sumraka na kapiju pokca orunuli neznanac.
Odamah ga je prepoznala. Primila ga je uzdrhtale duse, bez reci , ka da se
vratio sa puta.
Nije ga ništa pitala. Nisu mnogo govorili . Ubrzo ga strasna bolest poseti ,
kojom ga poseti Gospod i kojom ga vrati domu , obori u smrtnu postelju.
Kopneo je brzo pred njenim ocima . S cutljivom neznoscu ga je sluzila,
umivala, presvacila, pojila. Poslednjih dana pokusavao je neprestano da joj
nešto kaže, no ona mu je zakrstavala usta , sapucuci: „ Neka Grisa , Bog da
prosti i Majka Bozija …”
Umro je prvog dana proleca na njenim rukama. Sahranila ga je tiho , a vrh
groba posadila ruzu crvenu kao pozar. Cesto su je vidjali kako, sedeci nisko
pognute glave, na drvenoj klupi kraj groba , preko vostanice, necujno prica
svom Grisi koliko ga je volela, i nadala mu se svih onih godina.
I danas, kraj zaraslog groba Grigorija i Marije, uporno procvetava ruza.
Seljani je zovu Ruza Marijina. Starice pripovedaju unukama da je ta cudesna
ruza izrasla iz suza Marijne ljubavi, koja je umela sve da istrpi, sve da
oprosti i sve da spase .
sa ruskog:
Matej Arsenijvic