НАРОДНО КОЛО И ПРАВОСЛАВЉЕ

Познато је да је Западу, након завршетка процеса вишевековне интерполације додатка Filioque у веру и духовност Цркве, Дух Свети, који чини и сабира заједницу, остао, условно речено, по страни у односу на Оца и Сина. То је имало читав низ директних и индиректних последица, и то не само на индивидуализацију вере и Литургије, него и њихових изражаја у целокупном народном животу и етосу. За западног хришћанина који је почео да се моли сам, да се причешћује сам, да ради само за себе, постало је и нормално и природно да плеше сам. Из тог разлога, плесови западних хришћана нису кола, него самостални плесови појединаца у којима, ма како они били усклађени међу собом, у принципу и у коначници, свако плеше сам за себе. На Западу су једино релативно географски изоловани наследници тзв. „келтског Православља”, попут Ираца и Нормана (међу којима индивидуализација, коју је започело „филиокве”, а касније усавршила протестантска реформација, није успела у толикој мери да уништи идеју и осећај заједнице) наставили до нашег времена да играју народна кола. За разлику од плесова других европских народа, а посебно других култура и цивилизација, хришћанско (православно) народно коло претпоставља и захтева постојање и остварење заједнице, и то хришћанске заједнице – Цркве.

Наше народно коло има своју унутрашњу логику, законитости и принципе, који су најтешње повезани са православном еклисиологијом, односно еклисиологијом неподељене Цркве првог миленијума. Заправо, детаљнијом анализом феномена народног кола (којим смо још увек и поред свих неприлика благословени) долазимо до закључка да је народно коло реализација православног литургијског поретка у свакодневном животу. Па тако, баш као што је случај и са Литургијом, сам човек не може да игра коло. Осим тога, да би се играло коло, није довољно тек просто знати кораке, или чак имати осећај за ритам и музику. За истинско играње кола, потребно је оно исто што је потребно и за учешће у Цркви, а то је пре свега жеља, а онда и способност, да се они други (лево и десно од нас) осете и доживе као једно Тело. Нико не може да игра у колу, уколико форсира само себе и свој ритам, и ако не доживљава другог, не само као део себе, него као једно са собом. Онај други (човек) који је услов нашег учешћа у колу, постаје наш једини оријентир и критеријум. Занимљиво је и то, да се у колу, као и у Цркви, амортизују баш сви недостаци, па тако, они који играју боље, надопуњују и прикривају слабости и недостатке оних који играју лошије. Коло није хаотично, него је увек у поретку. У колу се увек зна ко је вођа кола, и ко где стоји, па чак и онда кад се чини да је све у хаосу.

КОЛО КАО ПРОДУЖЕТАК ЦРКВЕНОГ САБРАЊА

Суштинска веза између народног кола и православне еклисиологије није ограничена само на сличности ових спољашњих и унутрашњих структура. Народно коло је, пре свега, природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. Кападокијски хришћани су нам сачували предање и записе о различитим колима за различите црквене празнике. Тако је, на пример, све до малоазијске катастрофе 1923., после Литургије на празник светог Василија, из самог храма свештеник са неком патерицом-штапом, предводио специфично коло које би се играло око храма. И данас на неким егејским острвима, након чина венчања у храму, младенци се изводе првим колом које води свештеник. Позната су кола која су се играла само за Васкрс, коло за Томину недељу, за поједине Богородичине празнике итд. Слични обичаји постоје и данас у Тракији, где се нпр. на празник Светог цара Константина и свете царице Јелене игра посебно коло у коме играчи носе њихове иконе.(2) У сваком случају, свако од тих кола је различито и готово захтева посебну богословско-литургичку студију која превазилази оквире овог чланка.

Међутим, оно што је суштински важно за Цркву јесте да коло, као природни продужетак црквеног сабрања, јесте и један облик њеног мисионарског деловања. Учећи се да играју кола, млађи, пре свега, узрастају у православном етосу, помоћу кога касније детерминишу свој став према животним изазовима – заједништву, сарадњи, сексуалности, пријатељству и многим другим питањима која заокупљају човека. Због свега овога, од виталног значаја за саму Цркву јесте подршка друштвима и програмима који популаришу народна кола. Уколико су прилике већ, на несрећу, такве да држава није у стању да (из националних разлога) негује институцију народних кола, сама Црква има потребу да их негује, али не из национално-романтичарских мотива спасавања Српства, него пре свега, због овде само укратко изложених литургијских и еклисиолишких принципа на којима је заснована како сама црквена организација, тако и народно коло. Због тога, сами свештеници требају да знају и умеју да играју народна кола, како због личног сведочења пастви, али једнако и због сопственог духовног узрастања. Пре свега, што је сасвим јасно да сви који знају да плешу, да играју и да се радују, знају шта је и Православље и спремни су да умру за Христа, као што рече на почетку цитирани патријарх.