Прво, зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: Ја сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава наше душе.

Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља пред којим
палимо кандило. Јер су светитељи названи синовима светлости.

Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да бисмо се потрудили тако ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да се свијетли ваше видјело пред људима и да виде ваша добра дјела.

Четврто, да то буде наша мала жртва Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави према Ономе од Кога у молитви просимо и живот и здравље и спасење и све оно што само безгранична небеска љубав може дати.

Пето, да то буде страшило злим силама, које нас нападају понекад и при молитви и одводе нам мисли на другу страну од Творца нашега. Јер зле силе воле таму и тржу се од сваке светлости, нарочито од оне која је намењена Богу и Његовим угодницима.

Шесто, да нас подстакне на самопрегорење. Као што јелеј и фитиљ горе
у кандилу, тако нека горе и душе наше пламеном љубављу у свим страдањима, покорни увијек вољи Божијој.

Седмо, да нас научи као што кандило не може да се запали без наше руке, тако ни срце наше – то унутрашње кандило наше – не може да се запалибез светог огња Божје благодати, ма било испуњено свим врлинама. Јер су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ што их сажиже.

Свети Николај Велимировић