Slava Bogu da brinem i da se molim za svoj narod i Crkvu, a koliko je ova ili ona vlast uradila za narod ili za Crkvu - to će vreme pokazati.
Ne treba sve prepustati slučaju ili tkz. „apoliticnosti” jer ako ne bude naših molitava za nas narod i Crkvu Gospod će nas i prepustiti „po srcu nasem”. Šta kaže Gospod za mlake...
Svaki Patrijarh je za mene dobar samo da bude izabran od Boga a ne mesanjem vlasti - da li je to crvena ili „demokratska” svejedno.

Na stranu to što samo corav ne može da vidi kojim putem ide Evropa,,,e sad da imamo još i Patrijarha koji umesto Jevandjelja kao programa (kao sto kaže nas blazenopocivsi Patrijarh) ima neki hik evropski ili pro-evropski ili pro-ovakav ili onakav - čemu će to da vodi?
Zao mi je te ljude iz vlasti, ne vide kako ih je obuzelo vlastoljublje, ne vide i pored ociju kako će zavrstiti, a toliko toga su imali da vide pred sobom - pa i svetost našeg Patrijarha, proslavljanje od Boga onih „malih” koji mu verno služe...
Ne budimo indiferentni nego se molimo prvo za narod i Crkvu pa onda za sebe.
Svako dobro u Gospodu

Razmišljanje običnog naroda (svidjalo nam se to ili ne):

ЈЕСЕН ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
Немојмо се заваравати. Оволики одзив и оволика туга нипошто није само жал због одласка једног часног, моралног и побожног човека
„Срела сам га код Београђанке. Било је то негде у другој половини деведесетих, после студентских демонстрација. Излазио је из аутобуса. Знаш ме. Из атеистичке сам породице. Не идем у цркву. Не славим славу. Али сам, видевши га онако ситног, са оном огромном торбом, усред гомиле, добила неодољиву жељу да му приђем, пољубим га у руку и кажем ”благослови оче„! Само су ме стид и смотаност на тренутак зауставили у том науму.Али тај тренутак памтићу цео живот.” Мислим да ова аутентична прича једне моје другарице више говори о патријарху Павлу и односу народа према њему него стотине страна озбиљних студија и текстова.

Не рачунајући неколико срамних, али готово безначајних изузетака, Србија и Срби достојно су се опростили од свог патријарха, којег су волели,иако га углавном нису разумели. Крај његовог одра сви су некако постали бољи него што јесу. И грађани који су сатима стрпљиво чекали у километарским редовима да би му одали пошту. И програм националне телевизије који годинама уназад није био бољи, квалитетнији и занимљивији. И црквени великодостојници и окупљени политичари из свих садашњих и бивших „српских земаља”. Све „екселенције” и „еминенције”. И са самртног одра, баш као и за живота, Павле је напросто зрачио светошћу и добротом и ту доброту некако заразно преносио на све око себе. И достојне и недостојне.

На пријем код Павла, његов благослов, утешну реч и савет могли су подједнако рачунати и осуђеници на смрт, интелектуалци, домаћи политичари и страни представници и посредници – при чему није увек било јасно ко је од њих већа штеточина, лупеж и криминалац.

Био је мученик већ самим тим што је био духовни пастир у ово тешко време овом и оваквом народу. Био је жртва и подвижник, већ стога што нас, све скупа, користољубиве политичаре, свадљиве владике и безбожни народ, није препустио самима себи и повукао се негде у манастирску и испосничку тишину.Био је велики јер је у времену свеопштег распадања и расцепа успео да зацели вишедеценијски „амерички” раскол унутар СПЦ и практично неутралише пројекат „Црногорске православне цркве”.

Био је то ваљда једини човек који је могао да помири две љуто завађене Србије и да ублажи теолошке, политичке и личне разлике и размирице унутар архијерејског сабора. Без њега ће осетљиви црквени организам бити на великом искушењу, изложен центрифугалним силама по свим линијама и шавовима. Позиција и опозиција. Жути и плави. Босанци и Србијанци. Прогрчка и проруска струја. Модернисти и конзервативци. Екуменисти и зилоти. Јустиновци и остали. Присталице отворених и затворених двери...

Павле је у очима народа био оличење божјег човека и свеца. Понекад се чинило да је он и једини прави верник и хришћанин у свом синоду, а можда и у читавом свом народу. Некако нам се чинило да колико год сви грешили, гложили се и лудовали, увек је ту негде Павле да спречи оно најгоре. Да измоли, спасе, опрости и помири. Данашњи Срби и Српкиње слабо читају и школску лектиру, а камоли житија светих или теолошке списе Николаја Велимировића. Павле је за њих био живи симбол оног најбољег у хришћанству и оног најбољег – а већ увелико загубљеног – у њима самима.

Павле је био изузетак. Пример аутентичне егзистенције и духовности у мору баналности, површности и симулакрума који творе наш такозванимодерни свет и живот. И са сваким даном његовог продуженог боловања то као да је бивало све јасније. Тихо одлазећи Павле постајао је све већи, управо у мери у којој се све око њега смањивало, бледело, компромитовало и профанисало.

Немојмо се заваравати. Оволики одзив и оволика туга која се излила по улицама Београда и скоро свих српских домова нипошто није само жал због одласка једног часног, моралног и побожног човека. То је био и спонтани, полусвесни вапај бића овог народа због губитка ослонца и последњег неприкосновеног националног ауторитета усред историјске стихије. И израз стрепње да у времену које долази црква можда тај ослонац и ауторитет више неће бити. Као и свести да држава то већ одавно није.