Драги [Petigovac], [jpetranovic], [mojadeca]...
Хвала вам, прије свега, на лијепим ријечима за пут.

Како рекох, ево, јављам се након повратка.
Мада ме сустигао приличан физички умор од пута, срце је некако пуно...
Намјерно не желим писати о малтретирању на граници са Хрватском на улазу из РС и на излазу према Србији...
Стигосмо око 7:30 у Београд, али Београд каквог не познајем... Није то био онај велеград, пун буке, нервозе, стрке, брзине... Од паркинга на Новом Београду, испред хотела „Београд Континентал”, запутила се колона народа према Врачару. Тишину предивног сунчаног јутра би само на трен прекинуо по који трамвај... А, на Врачару Храм Светог Саве, а испред Храма призор вриједан дивљења. Толико народа на једном мјесту... Занијемиш и гледаш... На прилазу нам дадоше мале памфлете са кратким житијем благопочившег нам патријарха Павла. Е, кад га видјех на првој страни, емоције не издржаше... Откиде се суза, па друга за њом... Радосна туга ме обли... Некако сам успио да дођем до пред сами улаз. Онда тишину прекине предивни звук звона... Драги Боже, како се само гласно чују... Чини ми се да јечи сав град...
Онда долазак епископа са свих страна... Колоне се смјењују... Направих доста фотографија, колико сам могао у тој гужви. Гледаћу да проберем оне које су боље испале, па да их поставим ових дана на интернет.
Онда се проломише гласови епископски... Е, ту ријечи немам...
Трајало је..., нисам ни гледао на сат..., вријеме је стало...

Онда пут Раковице..., и, бјеше како и рекох..., начиних велика метанија код гроба благопочившег нам пастира... Е, ни ту ријечи немам, а и не знам да ли се то и може овим ријечима описати...

Касно навече сам био на путу према кући. Таласи осјећаја, мисли, утисака... И, по трећи пут, опет ми фали ријечи...

Не замјерите ми што овако набацах мисли... Куцах што ми је на срцу било у овом трену...

Свако вам добро од Господа.