Полако смо ходали према Саборном храму. Навирала су осећања дубоког поштовања према блаженопочившем Патријарху. Испред нас, указала се непрегледна колона која се попут змије увијала околним улицама. Прошли смо испред цркве, људи су у молитвеној тишини чекали прилику да се поклоне духовној громади.
Након неколико минута стигли смо на крај реда. Није нам пало на памет да пробамо да се углавимо и скратимо који минут чекања. Интересантно је да нисмо били једини! Никоме од људи који су у ово новембарско вече изашли са истом намером није падало на памет да прескоче ред и «досадно чекање».
Након нека четири сата стигли смо и до одра. «Боже, како је леп!» Његова Светост Патријарх српски, господин Павле иако упокојен, зрачио је животом више но гомила људи које познајем (укључујући себе, наравно). С миром, и његовим добро познатим, благим изразом лица, са митром на глави и свим обележјима свјатјејшега…нисам издржао. Сузе су експлодирале…просто сам грцао.
Ко ће нас водити сада, у ово сулудо време? Ко ће ми благосиљати децу (као Он недавно)? Изашли смо пуни суза. Супруга ме је убеђивала да он није умро. «Имала сам утисак да сам целивала руку, не мртвог човека, већ живог свеца.» Била је у праву… Била је привилегија живети у исто време са Њим…
Мислим да Господ пуца од смеха слушајући наше нејаке молитве, израз слабих људи, «као» верника, за спасење душе духовног горостаса чија молитва, убеђен сам (у хармонији са молитвама светих отаца), држи народ српски на лицу ове планете… Па од нас свих нема никога ко је близу Њега. Њега су и непријатељи поштовали…
Прошаптах: Свети Павле, Патријарше српски моли Бога за нас грешне.